Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

68

да се продају турске куће и дућани, који беху остали иза Турака, и који се сматраху за народну својину; но новци који се добише после те продаје немогоше накнадити сву тражњу српских војвода. Војводе захтеваше да Карађорђе удари на народ нов данак; но „врховни вожд“ одрече им то. У таким приликама Карађорђе је се обраћао обично Родофиникину за савет; они се састајаху у кући Чардаклиној, (бившег љубимца Карађорђевог). Једном, баш је било 15. Јануара, састаше се Карађорђе и Родофиникин, и овај последњи рече, да је свим тим смутњама тај узрок — што је враћен опет у сенат Младен, који управља пословима са великом самовласношћу, што је изазвало непокорност осталих војвода. Но Карађорђе л опет не приста, да уклони из сената Младена и његова друга Милоја, позивајући се на то, да они имају за се велику партају и силне приврженике. И главни војсковођа руске војске Прозоровски знао је за све смутње што се врзијаху по унутарњости Србије. 22 Јануара кнез Прозоровски писао је Карађорђу, и саветоваше га да се чува од опаких људи, који га окружују и којима је једита брига како да се што више 060гате. Но сами савети немогоше користити Карађорђу. Наскоро умре капетан Чардаклија, који је био посредник између Родофиникина и врховнога вожда. Тада руски агенат нађе други начин како да се састаје са Карађорђем. Он је био познат са Доситијем Обрадовићем, васпитачем сина карађорђева, и позва га да пређе њему у кућу заједно са васпитаником, те тиме доби прилику да се чешће виђа са Карађорђем и на само разговора с њим. Наскоро дође Родофиникину нова потреба да се објасни са Карађорђем. По прозби Турака, који осташе у Београду и покрстише се, морао је Карађорђе да одреди комисију, која ће да изнађе и да им поврати њихно имање. Докаже се, да су већи део њихова имања развукли људи Младена и Милоја. Карађорђе захтеваше да се хотмица врати. Тада Младен са неколико сенатора отиде Родофиникину и потужи му се на притешњавање Карађорђево. Шта више, Младен и његова партаја хтедоше да сазову народну скупштину. Родофиникин узе на се улогу посредника и помири завађене, но наскоро противници Карађорђеви дознадоше, да врховни вожд још једнако мрзи Младена и да се спрема да потреи њера и његове другове. Тада се незадовољници опет обрнуше РодоФиникину, и написаше дугачку тужбу противу Карађорђа, молећи га, да је пошље кнезу Прозоровскоме. Они су молили главнога, војсковођу, да збаци Карађорђа; под том прозбом беху подписати сви сенатори. Проворовски нехтеде пристати на промену врховнога вожда, и изјави сажалење што поглавице и старешине народове уместо да