Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

64

буду углед осталима, а они се кавџе и раздорима упропашћују своју отаџбину. У тај мах он је писао п Карађорђу; светујући га да учини неке преко потребне наредбе: да се дозвољава свакоме једноверцу да се насели у Србији, да је свакоме житељу српском осигуран живот и пмање, кога нико неможе изгублти без одлуке највеће власти, коју је народ изабрао, пи потврде врховнога вожда; да се одреди плата како врховноме вожду, тако и члановима сената, и старешинама које служе у отачаству. Но сви тп савети немогоше већ помирити Карађорђа са Младеном, који беше захватио у своје руке цео сенат, и воји је постао већ тако силан и самовласан да недопушташе да се и саме заповести врховнога вожда пзврше, п често је радио сасма, противно његовим наредбама. Гласало се, да Младен смера да убије Карађорђа: у осталом тих умишљаја није се пмао бојати Карађорђе: ако је се слаби сенат и покорио вољи Младеновој, опет партаја Ненадовића пи осталих војвода који управљаху на међама Србије, спремаше самоме Младену жесток удар; но како сада беше забринута како ће да заштити отаџбину од Турака, то је одложила и тај удар на удесније време. (39)

Но зга како да је била велика распра међу унутрашњим партајама, у Србији, иза какода је удила самоме сенату, опет он, оснивајући се на декембарске установе народне скупштине, приступи реформама. Он раздели округе Србије на капетаније, у којима је у свакоме, гледајући по броју становништва, морало бити од 3 до 5 батаљона пешака, и од 8 до 6 стотина коњице. И ако полис није вођен правилно, јер многи кнезови противно закону, неумедоше ни читати ни писати, п рачунали суу рабоше; но тим путем сакупљена пешадија беше добро оружана, коњица неуступаше ни у чему турској, а топшшје српске надмашаху вештином турску артиљерију. У тврдињама беше хранеин мебане пзобила, ма да нико није водио рачуна о поправљи тврдиња, од чести с тога, што Србин Турци имају од старина обичај, да ону. тврдињу сматрају крепку и јаку, коју браме људи храбри, а слабу ону, коју чувају пудљивци п мекушци. Установу — да само онш могу носити пусат, који су били уписани у војску, нико није вермао, зато, што је то противно старинскоме народноме обичају, по коме сваки слободан човек може имати код себе оружје. Сенат уверен, да народна просвета може подићи Србе не само у нараветвеном, но пу материјалном одношају, подишке у Београду велику школу п неколико малих: у Смедереву, Шапцу, Пожаревцу, Паланци, Руднику, Ваљеву п Крагујевцу. Имућнији Срби слали су своју децу да се уче у аустријским школама, које беху заведене за тамошње Орбе. Сенат се