Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

74.

слоге међу српским советницима, п што советници нису обраћали пажњу на савете руског конзула. А врло лако може бити, да је Родофиникин тако пи разумевао свој положај, за време свог посљедњег бављења у Београду. Сами Срби нису кривили РодоФиникина због неспоразумлења са њиме, већ митрополита Леонтија, који је управо п завађао српске старешине са руским заступником и уливао неповерење у овоме спрам њих. Овака предпоставка Срба оправдавала се и писмом, које је добивено било из Букарешта од Леонтија п његових приврженика, у коме је писано: да Русп неће помагати Србима дотле, док год они не збаце свог „вожда“ и правителствујући Совјет. Но ако Срби хоће помирења, то нек пошљу другу депутацију у Букарешт, која ће заједно са митрополитом „Леонтијем, предати кнезу Багратиону молбу подлисану свима старешинама, у име целог народа, да он пошље Леонтија и Родофиника натраг у Србију, која нема вере ни у ком другом, осим у њима двопци. Опет одма стигну и други гласови: партаја противна Младену и Милоју, дозна, да је Родофиникин своје бегство из Србије објаснио, да је морало бити због претње Карађорђа, да га убије. А ово као дасу сведочили Петар Добрњац и други Срби, који су отишли пз Београда и налазили се тамо. Осим тога, да су Петар Добрњац и митрополит Леентије примљени били у главном руском логору као народни посланици, и да су молили Багратиона, да пошље у Србију војску, и с њом заједно п Родофиникина. (9).

Међутим сада јепу самој Србији постало другојачије расположење умова. Нико није више кривио управо Карађорђа за бегсто Родофиникина, већ сви су то приписивали интригама Младена и његове партаје. Алп се опет није нико усудио да удари јавно на председника Совјета. Но напослетку нађе се и такав човек: а то је био стари војвода Јаков Ненадовић, стриц проте Ненадовића, који је 1804, год. ишао у Русију. Кад му је изашло за руком, да заједно са Карађорђем протера Турке пспод Лознице, и кад се Карађорђе спремао да иде, Јаков га пред свима старешинама упита: „а ко ће даље заштићавати Лозницу 2“ Карађорђе му на ово одговори: „они који су и досад“ т. ј. Јаков са својом дружином. На то Ненадовић примети : и ја немогу то на себе узети, пека брани Лозницу Младен и Милоје, који неће да приме руску војску, а хоће сами да буду цареви п умеју тако да се са вама завађају.“ После овога пзађе Јаков својој војсци, која је била упарађена, па јој покаже свог синовца са овим речма: „ево браћо, ја сам га послао бпо, кад смо се ми тек почели били тући са Турцима пон нам је нашао цара, који нас је хтео да прими под своју заштитуту и који би нас бранио; но Милоје и Младен неће