Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

75

да га приме, желећи сами царовати по вољи.“ Осим тога Ненадовић напомене све несреће, које је Србија у последње време претрпила, почињући од пораза на Каменици. После таких речи једва се разиђу старе војводе и увдрже од међусобног боја. Но Ненадовић није одустао од своје намере. Кад је Карађорђе, поводом пребацивања од стране Руса због равдора војвода, нашао сепобуђен да сазове народну скупштину, на свршетку 1809. г. Јаков дође у Београд на ту скупштину са 600 наоружаних људи. Приврженици Јакова ходајући сада по сокацима, говорили сујавно; „хоћемо цара ! а нећемо да нам Милоје и Младен суде пи са нама управљају! Други су долазили пред кућу, у којој је заседавао Совјет, па су викали : где је тај високосрамни Совјетр“ тражећи да им се покаже штаје писано у Русију п какав је одгевор одтуда добивен. И у самој свупштини, која је била у кући Карађорђа млоге старешине викале су на Милоја и Младена окривљујући их између остадог и за пропаст на Каменици. Но Милоје био је већ осуђеп још пре полазка Карађорђа у помоћ Лозници. Тада су њега на малој скупштини која је била у Паланки, окривили за разне злоупотребе, па му било заповеђено те се уклонио из Београда у Остружницу; сада дође ред на Младена. Карађорђе видећи опште неповерење и повику морао је попустити, па каже старешинама: „ако Младен није радио и поступао право, то седи ти господару Јакове на његово место п управљај боље, ако сви ви хоћете цара, хоћу га ија; ви господару Миленко (бтојеоале) куме Милане (Обреновић) и господине Мелентије, (архимандрит из Раче) идите у Влашку, те молите цара и доведите Русе у Србију.“ Јаков Ненадовић заузме место председника Совјета, и одма уклони из овога све чланове, којејеон рачунао, да су противни новој промени, запретио доводити нове на њихово место, говорећи, да српски народ нема одкуда, плаћати толиким советницима, а и нетреба му млого советника. (7). По свршетку скупштине одређени посланици за Букарешт, разиђу се кућама и почну се спремати за пут. А кад су се вратили у Београд, Милан Обреновић и архимандрит Апи-Мелентије, Карађорђе придода им за секретара, Михајила Грујовића. Њима су дата била писма на старешине руске војске, у којима се правдао Карађорђе, због опадања дајехтво убити Родофиникина, изјављујући том приликом, да нежели видити га више у Београду, исто тако и митрополита „Леонтија; у исто време молио је Карађорђе заједно са, советом, да Руси пошљу један део војске у Србију. Полазећи посланици у Букарешт, сврате у Пореч, и позову Миленка, да се њима придружи; но војвода источног краја одговори им, да он неће ништа, да зна ни за Совјет, ни за Карађорђа; да је он свакада радио за-