Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

06

једно с Руспом и сада ће место себе послати њима свога секретара, Јеремију Гагића. А кад су ови стигли у Букарешт, њима се придруже митрополит Леонтије и Петар Добрњац, па почну настојавати око Милана Обреповића, да остави партају Карађорђеву, говорећи, да они нису никада желили збацити Карађорђа, већ су само мислили, да ограниче његову самовољу. Сад Обреновић, на кога се Карађорђе више, него и на кога другога надао, пређе на страну његових противнпка п постане му највећи непријатељ. Кад Карађорђе дозна за то, пошље новог посланика архимандрита, Сппридона Филиповића, но п овај није могао успети тамо, по жељи Карађорђа, јер противници његови стајали су у бољем кредиту и имали већи утицај у руском логору. Но наскоро за тим буде постављен граФ Каменски на место Багратиона. Нови руски војвода видећи да при оваком раздору партаја у Србији неможе се очекивати на сигурну помоћ од ње, у случају ратаз а знајући, да Карађорђе још пма највећу власт у народу, одма пошље овоме писмо пријатељског садржаја, као врховному вожду српскога народа, а Родофиникина уклони из логора, који по повратку свом у Петроград, постане директор азиског департамента. Сад архимандрит Мелентије и Петар Добрњац врате се у Србију, а Милан Обреновић остане, да чека прелазак руске војске преко Дунава ("). Међутим у Србији, кад се видило, да ће се поновити војна, коју нису желили Срби после лањске несреће, породи се међу њима нов раздор. Ова неслога била је опаснија, што је јошт трајала свађа између Карађорђа п Миленка. Ајдук Вељко такође био је прешао на страну Миленкову. А око њих скупили су се бећари, који су служили за новце, склони на пљачкање, па су их подржавали. Дозпавши ва то Карађорђе, дође у Београд п одавде пође на Мораву са једним оделењем војске од 2.500 људи. Дошавши у Ћуприју, он сазове све кнезове из псточнога округа, те пм овде престави стање ствари и потребу савеза са једном хришћанском државом. Придобивши таким начином, Карађорђе, становнике долине моравске, врати се у Тополу. Вељко п Миленко, кад чују, да им се приближава Карађорђе, уклоне се границама, са намером, да се у случају нужде саједине са оделењем руске војске, која је била у малој Влашкој: ове неслоге међу српским вођама, нестало би само онда, кад би долазили добри гласови из руског главног логора, но оваких гласова није долазило. Извештајп који су долази из Букарешта у Београд од српских посланика, нису задовољавали жеље Совјета. Совет није хтео остати п даље у такој нензвестности, реши се сходно свом пређашњем закључењу, послати свога секретар, Југовићу у Беч, са молбом за помоћ српскому