Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

09

бојећи се јако нападаја Турака са задада, крену већи део своје војске с источних граница на Дрину. Међутим у Цариграду били су јако незадовољни са поступком босанског паше, и заповеде му, да објави свима, капетанима и бетовима, да се порта налази у дружби са Француском и Аустријом, п даће сваки, којп неби слушао султанове заповести, бити казњен. Сад босански паша скупи 25,000 војника и објави, да се неће вратити из Србије док неузме: Шабад , Београд и Омедерево. Но овом зарпцању пашину и сами су се Турци смејали али су ипак својим кретањем задржавали Србе на западној граници. Турци истина нису прелавили Дрину; и Срби пошто су их дуго време чекали, почели су се разилазити. Неки од ових, саставе засебне ајдучке чете, противу којих је послан бло Милош Обреновић и ту се он први пут јавља као поглавар на бојном пољу. Онпокори оне чете, но исам добије тешку рану. Све ове околности назападу, задржавале су Србе у војевању на истоку те су тек на концу Августа освојили Кладово и потом савезници крену се Гургусовцу. Но баш у исто време 18.000 арнаута дођу к Крушевцу, заузму га, попале млога села у околини и заробе неколико хиљада душа. Карађорђе пзвести о овој опасносту графа Цуката, а овај опет графа Каменског. Сад од руске војске буде послато оделење графа Орурка, коме је показивао пут Ајдук Вељко, желивши да на овоме путу Руси узму варошицу Бању, одакле су га Турци прошлегодине истерали. Бања буде узета, у њој је било 400 Турака који су је бранили; остало је живих само 90, а Русп изгубе 126 војника. Затим Орурк спусти се у Варваринско поље и на сред овог ушанчи се. Овде у продужењу неколико дана нападали су Турци на Русе и Србе, па потом морали се повући; после чега Орурк посети Карађорђа у Тополи па походи још и Београд. Напослетку дошао је ред војевању и на западу: 90.000 Турака дођу под Лозницу; сам Карађорђе стигне овде, а граф Орурк пошље једно оделење козака и 6. Октомбра Турци буду разбијени до ноге, један паша погине и многи Бошњаци падну у ропство.

И за време тога војевања није престајао раздор међу старешинама српског народа. Милан Обреновић дошавши са графом Цукато, придружи се Петру Добрњцу, Миленку Отојковићу п другима старешинама, и позове ове да се потпишу на неку тужбу противу Кара-Ђорђа, коју је потом намеравао однети у Букарешт. Јаков Непадовић, који је војевао на западу, такође ступи у друштво са Добрњдем, шиљући му писма скривена, под седлима коња својих пандура. Главна. намера њихова била је, да доведу што више Руса у Србпју и да ослабе значај Кара-Ђорђа. Милан се Обреновић заклињао, да се неће вратити у Србију, ако не успе убедити руског војводу, да пошље у