Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

82

подпомагати павше српске војводе. Он, једнога дана, позове себи на ручак Балу с свима официрима и Карађорђа с најзнатним старешинама, међу којима су биди Миленко и Петар. Пошто су се овди прилично понапили, Карађорђе, заједно с другим Србима, пратећи доста на руског полковника, путем споречка се о нечем с Миленком, и ствар дође до тога, да је Карађорђе заповедио, да Миленку одузму сабљу и да га у апсе. Руски полковник стане молити за Малепва; тад Карађорђе, скине фес с главе и обрати се полковнику с питањем: „заклињем те лебом твога цара! кажи ми, јели истина, да си ти дошао у Србију, да браниш Петра п Миленка од менер“ половине изненађен овим питањем одговори: „господару Ђорђе! ја нисам дошао у Србију да браним Миленка п Петра од тебе, нити тебе од њих, него сам послат, на помоћ српском народу, под твоје старешинство.“ Чујући такав одговор Карађорђе, узме полковника за руку и каже: „ако је тако, дај ми твоју руку, ја ћу је пољубити у место парске руке.“ Бала не дадне руке, већ пољуби сам Карађорђа у лице. Миленко не само, да није уапшен, већ напротив и он и Добрњац, добију на други дан дипломе, које им је скупштина признала. Војводе врате ове дипломе натраг са писменом изјавом, да не могу примити нове дужности, већ желе остати у старима, или да се уклоне у своја села, па да живе као и сви остали људи. После овога други дан на свима главним ћошковима по вароши биле су прилепљене објаве, да су Миленко и Петар осуђени на изгнање из вемље. У овим објавама набрајате су обојици пзгнаника свакојаке њихове кривице, а између остадих, Миленко се окривљаво и за то, што је он послате тобож новце из Русије, раздавао својим људима; п што је ватао преписку, вођену пзмеђу главног руског логора, Карађорђа и Совјета; Петру се напомињало његово бегство пз Београда заједно с Родофиникином п што је самовласно узео на себе у Букурешту звање народног посланика. Даље спомињало се, да су пм сви ови преступш били опроштени назначене нове дужности у Београду, но они их нису хтели примити, и тиме су довели себе, да се из земље протерају. Ова објава саопштена је обојици изгнаника, п они одговоре, да ће се иселити у Влашку. После овога Карађорђе стави у затвор Стевана Живковића; но по кратком времену позове га у Тополу и опрости му. Стеван потом оде у Влашку одкуда се није више враћао за време Карађорђево. Међутим Милош Обреновић, брат покојног Милана, поверује гласовима, да је брат његов отрован, а незнајући, да су Миленко и Петар, већ, изгнани пошље им писмо у Београд, у коме их позива, да се држе противу Карађорђа. а он им обећава, да ће доћи у цомоћ са 2.000