Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

91

била на велику борбу за ослобођење западних народа пспод власти Наполеонове. '")

Приближавао се час, у коме је претила опасност, да се сав онај ред поруши, који се мало помало завео у Србији за време деветогодишње њене независности од турске власти. Овај поредак јако се разликовао од онога, коме су се Срби покоравали до свога устанка. Границе Србије 1818. год. окружавале су све оне земље, које сада припадају српској кнежевини: у овим земљама било је задржано старо подељење на нахије или округе, којих је тада било више него сад управо 21. Нахије опет делпли су сена кнежине или војводства, која, су се опет раздељавала на општине; начелници нахија били су већином војводе, које су учиниле народу за време војне неоспориме услуге. Главни начелници војводства или кнежина биле су војводе другога реда п обор-кнезови, који су зависили од војвода у делима војеним, а управљали су грађанским пословима и купили данак под надзором окружних магистрата. Општинским пословима управљали су кнезови. Војводе скупљали су војску у својим окрузима; учили људе способне носити оружије војевању и набављали заиру за војску у своје време, осим тога војводе су дужне биле водити бригу о уредности местних пошта. Што се тиче магистрата, то њихов главни задатак био је расматрати и расправљали грађанске спорове, а ко се није задовољавао магистратским решењима, жалио се врховном вожду, а овај их је спроводио великом суду. У оваким случајима преслушаване су парничне стране усмено пред великим судом, који је разгледао ствар, издавао писмену пресуду и подносио је врховном вожду на потврђење; а овај шиљао је утврђену пресуду надлежном војводи на извршење. Но врло је мало грађанских спорова и долавило врховном суду, а по највише имао је расматрати кривична дела. У деловодном протоколу Карађорђевом често се спомињу смртне казни и друге жестоке казнене мере. Смрћу се казнило за ајдуковање, крађе и буну. Осуђене на смрт ајдуке казнили су наоним местима, у којима, су они највише зла чинили, а остале преступнике на месту учињеног преступа, алн свакада, пошто су им најпре пред народом пресуде прочитане. Ислеђење кривице као изрицање пресуде није чињено на основу каквих писаних закона, већ по обичајном народњем праву; по сваћању и разумевању судије и на основу необоримих доказа. Од овог суђења изузете су биле кривице, учињене пре устанка на Турке.

Стање народа, негледајући на дуготрајну војну и жртве, које су поднешене, због ове, може се рећи, да је било добро, изузимајући нахије, које су млого трпиле од насртања Турака и од злоупо-