SRĐ

— 74 —

Bilj eške I. Примили смо ово писмо, и износимо га одма на видјело Драги Срђу! Чиуао сам у твоме 1.ому броју у биљешкама да је Дубровник и његова околица чисто српски крај, али, да ти истину кажем, није ми све чисто, па ме у тој двоумици узнемирује факат да диљем и широм области њекадашње дубровачке републике нигдје се не чује да пук изрече ту народну ријеч српски. За то, молим те, разјасни ми ову ствар и докажи. Можеш ми јавно у листу одговорити, јер још ће бит незналица међу твојим читаоцима, како сам и ја. Опрости на досади и зановети. У Дубровнику на 20. јануара 1902. Један од твојих читалаца. Ево се одма озивљем и јавно одговарам: Незнани читаоче! Зачудио сам се што ме оно питаш, кад си ипак прочи-' тао да у околици дубровачкој српски су обичаји живи, српски језик, ношња, па напокон и српско сујевјерје, чему свему у правијем хрватскијем крајевима нема ни трага. Но мути те и смета, што се нигдје не чује име српско. Ево да ти и то разјасним: По хисторији, што се не да порећи, Дубровник нешто на дар нешто купњом стече своју околицу од српскијех владара, који су му били у залеђу. То се не да порећи, јер су документи хвала Богу, свакому на оглед. Не да се порећи ни то да та околица припадаше источној цркви 1 ). За Стон и Рат, послије купње, зна се документима на руци, да је Дубровник давао годишњи новчани прилог калуђерима с р п с к и ј е м, који су се из Стона иселили и повукли на Свету Гору.

') Пореди даљу опаску из Зибалдуна 0. Маттеи.