SRĐ

— 240 —

Саученици. — Иво. Огчитао је св. мису ио намјенн једпе старе удовице, за сина, који се одавна пробија по туђему свијету, ria се враћа кући. Жури се, јер сунце још није огријало страиу и иут ко јим иде, а по оконијем брдинама лежи снијег, који даномнце примиче се на ниже. Засве што је добро одјевен ; хладно му је, па је надигао овратник од капута, све до ушију. Док је у кућу ступио, за њим у собу уђе слуга и донесе му на подносу бијелу каву. Испија полако, на гуцаје и — мисли. Посље, исто замишљен, прислони се уз затворени прозор и припали цигару. Тако ради свакога јутра, и дуго стоји; и гледа у иростор ко да ишчекује да сунце извири, да упре својим зрацима у прозор, па да нспуни собу својом свјетлошћу и топлотом. Али оно доцна прво обасјава висове, па тек по мало спушта се на ниже к мору. Око девете уре дошао је к њему царинарски чиновник Тадић, неожењен, млад човјек. Кад су га у Боку премјестпли, веселио се је, дознавши, да ће у истоме мјесту наћи друга из ђачке доби, жупника дум Ника. Првијех дана чешће је к њему залазио. У разговору сјећао га њихова ђаковања; смијао се, и чешће му досађивао својијем несташлуком, којега се је држао и у здрелијој доби. Погдјекад у његовом друштву набацивао се сочнијем шалама; поспрднијем осмијехом ругао се друштвеном поретку, дотицао се домољубља разглашенијех великана; и све то радио ie неком слашћу, и самосвијешћу човјека, којега већ одавна нијесу могле да потресу научне дужности, сила закона — иолицајни морал. Тада би га rion Нико редовито нутковао, некако скрбнички свјетовао, и прекарао га, да је искварен. Он би за то мало марио; знао је да се морал дјелима, а не рјечима засвједочава, а посматрајући себе и друге, савјест му говораше да он није грђи од осталијех, што се у свакој пригоди моралом размећу.