SRĐ

— 454 —

мислио сам да иемам времена да ријешавам овај мистични проблем; али сам ocjehao, да ћу скоро ја да постанем њихов ирави такмац и по кад-кад сам часовито у томе уживао, замишљајући, како ће ови једног дана, да ми завиде и застиде се, кад угледају какав је то оркан, из којег ће потећи бујни пљускови, из дубокијех врела, која пе ће за дуго rrpecaхнути!.. . Под оваквијем чуднијем печатима и осјећајима размишљао сам много и — много ». . . Има право! . . . Нема! . . . Могла ме упознати; моју искреност, моје осјећаје! . . . Па богме није! . . . Ако ме није разумјела, пије познала, не смета, остаје времена . . . Али ако јесг, а већ толико времена да се пе јавља, онда?! . . . Шта? да посумњам у сталпост њенијех осјећаја напрам мени, у њезипу љубав?!! . . . Не, Боже сачувај . . . у томе се нијесам могао преварити! . . . Па оида шта је узрок?! Биће болесна сирота; а да није .... Боже!!! . . . Не, то не може бити . . ., то она пије заслужила . . . нијесам ни ја . . . Бог је добар, праведан!« Изморен у оваквијем мислима и пагађањима, једпо вече као обично легнем и након подуљег посматрања нај нрије маркантнијех, па све то нејаснијих фантастичнијех слика са неодређепијем контурама — засиим. На једном осјетим да ме нешто прогони, гуши... Тргнем се и приберем, кад кога видим! — мога »страшног« писмоношу. Дрхтећи хтједох да га као обично упитам, али осјетих да су ми уста свезана. Овај без ријечи предаде ми два писма: једпо сагпуто незалијепљено и једно сасвијем отворено. На дописници бијаше са несигурном руком паписано ово: »Нрими посљедни поздрав; посљедни израз моје искрепости, вјериости. Збогом. M.« — Узвикнем: »шта је то? посљедни поздрав!« иа промуцам: болесна је тешко. Са грчевитом узбуђености растворим сагнуто писмо, на којем кад опазим наоколни црн појас јасно ми већ бијаше какав је овдје кобни садржај, ма да га не бијах у стању прочитати. Остадох неколико трепутака иепомичан, укочен, оборене главе... Осјећам нисмоношу још у близиии; осјећам и његове »ироничпе« погледе, који ми у овај мах још већма параху срце. Хтједох да шчепам ову аветину, овог зликовца.