SRĐ

— БШ —

»Па дед' говори!« одвратих. »Онога . . . да ми учините карту, па ће ми опћина, рекоше, дати жита. Другима бољима даје, а мени не да. Кажу ми да су они доннјели карту, па за то да им је дала. Не би' вам, душе ми, зановета', али . . . знате . . . невоља нагони. А шта ћу дјеци дати јести, јадан ти сам!? Преко јуче да' им је Лешандра 1 ) Бог му наплатија, по бокун крува, што су му њешто башће искрчили (од камења очистили) и послин нијесу ништа окусили. Пиште од глади; питају крува; а оклен ћу им дати, убоги чоече!? Утека' сам из куће — не могу да их слушам. Да имам ђе радити — лако би' ја. Ова проклета зима, да је Бог убије, па куд ћу?! Доша' сам зато к вама да ми учините карту . . . 'Ајте учините ми ако знате шта је Бог!« Сваку сам му ријеч са сажаљењем слушао; са сваком ме, као са каквом мађијском стријелом, у срце тукао. Она његова сјета, па особито тон говора, изражај лица и све, тако је на ме дјеловало, да нијесам могао не судјеловати у тузи његовој. Видио сам да је сатрвен. У глави ми се стадоше, као у каквом грозном калејдоскопу, мотати праве, али јадне слике паћеиичког живота његова. И нехоте сам морао ускликнути: »Слава долготерпјенију твојему, јадии мој Паћене!« Види се да је ушао у шкрипац. Јер да један Паћен долази молити да може милостињу искати — то је чудо! Е, али је глад дјечја. Заиста га ништа друго иа тај корак и пагнало не би. Него још нијесам био на чисту, каква му »карта« треба. »iVla каква ти карта треба?« упитам га. »Знадете ви каква. Ћео сам био да ми Распоп учини, али, ка' вељу, боље ћете ви « »А јеси ли ти био за то у опћини?« „Јесам.« »Па шта ти рекоше?« »Ах! шта су ми рекли? . ... Доша' ја и иита' ка' и други; нијесам зановета'. А чим ме један ашешур 2 ) видија, у'вати ме за руку, па ми рече да идем ћа, јер као да зашто за њ нијесам гласова', а ко за њ није гласова', да не ће имати ') Женско име употребљава овдје као мушко. ') Опћински присједа.