SRĐ

— 597 —

распознати нијесам могао. Погледам га и опазим гдје на ногама дршће. А што ми је највише загонетно било, опазим му двије свијетле сузе. То пак нијесам знао како коментитирати. Сад сам Оио присиљен с њим нај љубазније поступати. »Шта је мој Паћепе?« упитам га; »дед говори!« »Доша' сам, господару, да . . а ми учините « Овдје застаде; у грлу му њешто запе. Чудио сам се шта би томе човјеку имало да буде. Ваљда га је страх какав обузео, или можда пз срца му се туга кроз грло нење. Загледам се у њ и стадох га разматрати, пе бих ли му на лицу шта уочио, али да, ко ће позиати: једпно му тугу опажам, које ми је узрок заплетен. Свакако знам да га је њешто тешка к мени нагнало. »Ма шта да ти учиним?« упитам га. »Немој се, болан, страшити; ако мислиш говорити — говори!« „Доша' сам .... онога .... да ми учините .... онога да ми дјеца не помру од гла .... глади." Тешко ли их је изговарао! Језик му се заплео, није могао већ тако: на прекид, нискијем, плачнијем, дрхтавијем гласом. Зар их природније није могао изговорити? Не! То је њихова природност — несебичност. Зпам да њешто моли; зпам да за дјецу моли, е да не помру од глади, — али ми је још ствар неразумљива, тијем више, што тај створ божји није никада од другога питао милостпње —- није просио. Ражалостило ми се срце гледајући у њ: прислонио се уз ираг; обе руке низа се спустио; главу мало погнуо; обрве надигао, а чело смрскао; очи му се кријеште од влаге: ваљда знак путрњих болова. — За час настаде тајац. Него нијесам га хтио тако за дуго у мислииа оставити. Та сваки му је такав трепутак подстрек још жешћијем боловима. »Кажи ми», речем му, »све јасно, па ако будем моћи што помоћи ти, драге ћу ти воље све учинити.« Сад добије њешто снаге. Од онијех првашњијех кријеспица, постадоше стаклени застори великим му зеницама, који се за час скотрљају низ лице, као какви свијетли алемови. Погледа ме умиљатим својим погледом. »Можете ви само ако 'оћете. Учините ми, молим вас, па ћу ја вас, кад ми год наредите — послушати,« Изговори са тоном пунијем наде — пунијем утјехе.