SRĐ

780 —

— »Ама Бога ти, Алибег, шта је теби?« — »Онај несрећни опаичар рече и мимо ме прође. Зачудио сам се како он опанчару да рекне: »несрећни« па сам одмах из знатижељности отишао опанчару, те га почнем питати кад им је пукла тиква, и како се све то догодило. С опанчаром се додуше добро познајем, па ми је све повјерио и иснричао. Он некако чудно и приповиједа, па не знам хоћу ли моћи све онако као он исказати, ну како било, зарекао сам се и приповиједаћу: ваљало не ваљало, куд пукло да пукло. То је био један ортаклук, а десио се од прилике овако: I. Мочетак оргаковања. Опанчар је сједио у дућану крпећи опанке, а с њиме још некакав човјек у европском одијелу са шеширом на глави, и нешто су шапутали. ¥ том дође Алибег, те »Сабах-хаир-олсун« униђе у дућан. Опанчар скочи испред њега на ноге, намјести му мјесто, простре нода њ торбу и поручи ибрик кахве. Алибег, иошто почешља браду, отвори разговор: — »Ама брате си ми драги, који ти је то господин?« — »Ово ми је« рече опанчар »један гост из Сарајева, и плаћа ми 40 фор. мјесечно, само да идем с њим и да му правим опанке. Вели да се оваки опанци у Швапској бегенишу, па хоће да их шаље.« — »Па Бог ти дао, што не идеш,« рече Алибег. •— »Зар ти мореш толико овдје израдити?« — »Е мој Алибег! ја да немогу израдити више и да шваба не види чара са мном, зар би он мене икако звао. Него ја немам сермије, на се свијету чини да и не радим. Ама скунио сам '25 фор. а још ћу их зајмити у кога 25, па ћу пабавити сермију, а оном ко ми зајми, даваћу му од чара половицу. Па кад закурлам, онда ми дођи, па ћеш видјети, што се ради, што ли се тече.— Само још не знам, од кога бих зајмио.» — »А Бог ти дао, би ли ти и мени дао нолу чара, кад бих ти ја зајмио.« — »Ето ти га на! Ти па ти. — Ја ти кажем свакоме а камо ли не би теби; него ако ћеш ми зајмити, да не тражим од другога.«