SRĐ

\

— 787 —

Једва је чекао, кад ће доћл. G тога, док је чуо, да је дошао опанчар, одмах му отрча у дућан. Стунивши на ћефенак, није имао кад ни хошгелдије му дати, него с те стопе запитао га је шта је радио. — »Та несретан си и у путу срести* прва је опапчарева ријеч била. »Који те ђаво тегли за језик, па да казиваш, да сам ја отишао куповати духан, па да с твога махнитлука и паре похарчим, и намус изгубим и у хапс одем.« — »Нијесам валахи, пијесам билахи« клео се је Алибег, али опанчар не да ни опрепалити, него заинтачио: »јеси па јеси.* — »Ама, брате, немој се срдити, него ти мени кажи, како си то ограисб и како је било«, рече Алибег. — »Ех, како је било. Било, па било. — Ето ја понио у ћесама духан и робу, па натоварио на коња и рахат-рахатупа до Башновца; кад сам дошао у Башновац, филанције за врат, па хоп са мном у татракан. Питају ме оклен ми духан и јесам ли с ким у ортаклуку, па им нијесам хтио казати. Осудили су ме 10 дана хапса и узели ми духан, а све што си ти казиво, налету један.« — »Нијесам валахи, нијесам билахи« поче Алибег опет у јемипе. »Него брате немој за ме казивати, ево ти 50 гроша, па нек смо се поравнали. — Ђавлу и шваба и чар и духан и свеколико. »Добро брате« рече опанчар, »ја не ћу казивати, али други пут и ти буди наметнији. Знам, нијеси хоте него нехоте.« Алибег изброји 50 гроша, даде их опанчару и халалише се. " III. Назарија кожа Зима је. Сушњежница је сипала као кроза сито у очи. Ирозори су се тресли, а грање шкрипало од вјетра. Звиждук се је пепрестано један за другијем чуо кроз ваздух, а хука у Хуму је тутњила као далека грмљавина. — Права мостарска бура. У мјесецу дећембру око ићиндије уз пркос вјетра, леда и спијега, муслимани су са загрнутијем рукавима и рукама у џеповима, на џеризу крај џамије Табачице, чекали један другога па суру, да авдес узму. Било их је и старијех и младијех.