SRĐ

— 106 —

Ч А С Т. ii ри ча. I. Суморне, сјеђаху крај огња и укоченнм гшгледом посматраху жар, који се блпсташе црвено-жутпм сјајем. Miioro су мислиле, цијела им прошлост бјеше проткапа у тим мпслпма, те им по томе и лпце добијаше чудповат израз суморности. Његова мати, нзиемогла старица, и жепица са мало проведеном срећом, гледајући у жар упоређиваху његово гашење са својом срећом. Дуго се гледаху u мишљаху, обе осјећаху, да треба нешто да се почне, али обе загшраху код иочетка, осјећајући празнину његову, која се обпчно свршаваше с уздахом. Најзад сгарица, гладећн косу своме унучету, проговорп, готово више за себе : — »Докле ћемо овако, Радо?« — па ногледа у спаху, али у том иогледу не бјеше ни вјере ни иаде на утјеху. — »Не знам, мајко !« —- одговори Рада, прихвативши синчића, који се осмјехиваше, не појимајући ништа од њихова бола : — »А сутра је Нова Година!« — продужи старица. — »Јесте, мајко .. ..« — » II ми сутрашњи дан морамо провести тако, да му бар синчић на Нову Годину ие оскудијева у радости . .. !« Па онда ућута и иогледа у снаху, која б]еше исто тако тужпа ; погледи спојише њихове мисли, осјећаји избише у један мах и њихов излијев остављаше трагове на очима. Поцрвењеле од суза грцаху : »Шта ли ради сада?« И код овог гштања чекали су с одговором, јер би овај био тако нејасан н тужан, да би увеличавао болове, којих бјеше у изобиљу. Пред очима им лебдијаше његова млађана слика. коју су онп тако рано изгубили, јер немилостиво вријеме и околпости раздвајају оно што је најмилпје, не водећи рачуна о осјећајпма опих којн остају и оних који одлазе. А тако је и код њих било, оне су морале да остану, а он је морао да одлази, и то без збогом, без жениног пољупца, без мајчиног загрљаја и благослова; тако