SRĐ

107 —

су захтијевале прилике и ofi није смио да им попушта, јер се тицало његове слободе, части и имена. Зато је морао бјежати, и да би му то бјегство испало што повољније, да би срчаност, која је за то извргаење иотребна, била што већа, није хтио да им се јави, и оне су тек послије свршеног чина дознале то извршење Како им је тада било! Успомепа на цјелокупну срећу у жпвоту не би била у стању да покрије опај ужасап трепутак пун очајања и несреће. И он је отишао, даип су и даље пролазили својим обичним током, а оне cv :живјеле у успоменама и будиле машту, да створе слику ведрију н веселију, те да iim ова малена, сиромашна изблца, постане ма и за часак радоснија. Стара гледаше тад-у снаху н упуче некпм нејасним погледом, испуњеним слутњом, надом, храброшћу, чудноватпм утисцима цјелокупног потреса, што га мрже датп једна болна душа. Радосни тренуци оживјелих успомена бјеху врло скупи у њихово.м животу, и оне их цијењаху много, впше, но што би их цијенили да се у стварности догађају ; али ово бјеше рпјетко, врло ријетко, јер туга бјеше овладала obiim домом; туга, која растјериваше и наду п вјеру, н оне клоиуле предаваху се тешким осјећајима, за које би дале пола живота, кад би могли да изгубе половину своје моћп ; али они се повећаваху, а опе бјеху немоћне да спријече ту силину, већ тоњаху у монотонију и губљаху се у успоменама. Сјећзју се његове веселости, његовог ведрог и веселог чела; бистрих, великих и силних очију, чим добијаше тип човјека, који је у сгању да влада околпном и својом добротом II својом узвишеношћу. А он бјеше испуњен сваким добром u пиједна искрица његових осјећаја не бјеше помућеиа нпчим, што би могло да каља његов карактер. Увпјек у смијеху и весео умио је да овлада њиховим срцима тако, да су осјетила иајстрашиијп удар, кад су чуле шта се догодило. А то је морало тако да се догодп, и оне ue криве њега и не жале на тај поступак, већ се диче iteroBiiM дјелом, које је може бити само он смио да изведе, и ово извршење пуно племенитости одушевљаваше их по кад кад из ове клонулости ; по кад кад зато, што машта њихова није тако сплна, да пред очима ствара увијек величину извршеног дјела, већ величину