SRĐ

— 123 —

кад јој сиједа глава утону у отрцани перјани јастук, ока npoшапута: — Само мало да почиием, кћерн... све ће добро бити Љуба ће доћи, а ти ћеш срећва Спаха је прекиде са журбом и чисто се љућаше на саму себе, што не може све ријечи у једну да стопи, толико јој тегпко ова самоћа у сазнању лежаше на срцу: — Он ће доћи.... Мица отишла Стара је дохвати за руку и погледа разрогачено. Осу је смртно бљедило, и чисто јекну: — Мнца отишла!... па се онда трже и сјети злокобног : »Ја овако више не могу!« и ућута и само гледаше снаху, без икаква израза. Она види да јој снаха не сазнаје још суштину овог дјела, она осјећа да снаха не може да предвиди добро посљедице овако долазеће среће; али не смије да је разори сад у радости, бојећп се посљедица. Она је само држаше за руке и мишљаше, шта ће? Да јој каже, уништиће је; да јој не каже, упиштиће је. Како је тешко бити срећан! мишљаше. II она сад чисто зажали за оним стањем, у коме се налажаше прије ове извјесности. Колнко онда бјеше наде и вјере, а колико сад страха и чуда. Не знађаше, да ли јој је милије да дође или пе! И око чега се све то спотиче, мишљаше она. Око части! дошаптаваше јој нека унутрашња сила, од које се она грозијаше. Зашто помислих на такво искупљење и зашто онда не мишљах ово, што сад мислим? Како се све то догађа? пит аше се опа у чуду. Откуд се тако сабра несрећа? Рађа ли се тако брзо из среће срећа, као из несреће несрећа? Како је тешко рећи: сад сам срећнији, а како лако: несрећнији! И докле се простиру њене границе? До живота пли и душе? Она joi је дала сад повода — како ће да спријечи? Да тим спрјечавањем ке учипи зећу несрећу? Хоће ли снаха посумњати да ј е воли, ако одврати Мицу од њезог пожртвовања? Да је не одврати, хоће ли доласком Љубиним донијети срећу снаси? Ах, шта да се радк? питаше се, чупајући своје сјиеде власи. Снаха је још не разумијеваше, само је гледаше све зачуђеније. Ријечи радости изумираху у њеним прсима и отпоче оает да брујн у њима нека празнина, од које се она плашаше. едва је упита :