SRĐ

— 124 —

— Шта је вами, мајко? — Ништа, дијете моје!.. ништа!.. ue знам да ли то долази од cpehe или несреће!!... — Али које несреће, кад смо већ на нрагу среће?... — Ах, ти ништа пе знаш!... иснаде јој из уста, и она се трже преплашено. Снаха је погледа оштро п скочи са постеље. Готово грозничаво и с навалом питаше: — Шта има још?... шта?... Стара готово обезуми. Да ли да јој каже нлн не? У ком ће случају бити горе? Да је припреми.... хоће ли она бити способна за ту припрему, или ће њом уништити све што племенито у њеној душп почива, научившн је да лаже. Да је остави тако у незнању, хоће ли је убити прва истина? Опа опет не знађаше шта да ради! Зажели смрт, али се оза сиоро креташе. Зажели стару несрећу с надом, али ова се удаљаваше страховитим летом, а за њом се подизаше олуј. Но, спаха више не чекаше, но навали тако силно и одлучпо, да и то нестрпљење повеличаваше боле старој. — Реците, мајко, шта је!... реците! Али стара ћуташе. Снаху готово обузе гњев од нестрпљења. Опа необуздано јураше по соби. Стара је гледаше с болом, у коме бјеше ii страха. Прва се заустави пред њом и готово заповједнички узвикну: — Но, реците!... па онда јекну: »Реците једном!« А стара је докопа за руке, привуче себи, па тихо, као да се бојаше е ће ко чути, прошапута: — А Љуба?... — Шта Љуба? 1 ... упита је снаха зачуђено. — Шта ћеш му рећи?... Она се још не сјећаше. Све чудније гледаше стару. Њој се чињаше као да ју је памет издала, па тихо и ббно проговори: — Шта је вами, мајко? Ви сте болесни!... Но, стара је погледа озбиљно. И у том погледу не бјеше ни трага болести и нејасности. Она понови: — Шта ћеш му рећи, кћери? — Али кад и зашто, мајко?... ниташе је у чуду.