SRĐ

— 198 —

ништа јела осим мало проје. Она се окрену старнјем па ће рећи: — Душко, иди пекару ijito је на ћошку и замоли га, да ти даде на вересију један хљебац, па ћемо му сутра платити. — Идем и ја с њим — викну Ружица. Дјеца изиђоше трчећи. Мати узе Милана у наручје и чекаше. Осјећаше се врло изнурена и забринута. Ако пекар даде хљебац на вересију, не ће ни данас умријети од глади, она ће се малко одморити, с одмором ће јој се бол умањити и снага повратити, те ће моћи лакше прионути на рад. Мало за тим вратише се дјеца; Ружица избуљила очи а Душан нахмурен. — Мамо, пекар не ће да даде на вересију, викну дијете — зао је, каже да му већ дугујеш два, а вели да му прије платиш дуг, па ће дати. — Дијете моје, онда ваља да се малко стрпите — рече она благо, али гласом који дрхташе од узбуђења. Поглади по лицу Ружицу, спусти Милана на земљу, гурну М У У РУ ке неку стару ципелу и једног војника од олова без главе, да се тиме забави и да буде миран, па сједе за машину. Није више осјећала оне јаке болове у грудима и у леђима, што јој нијесу дали тренути ока цијеле ноћи. Нека необична снага и воља за рад окријепи је, и малко јој се обоји лице руменилои. Материнска љубав учини да јој ослабљело срце сада јаче куца но прије. Цијелог тог дана радила је непрекидно, грозничавом вољом, нити је што видјела нити је iiito чула нити се макла са столице или главе дигла са машине, јер се бојала да не ће •моћи наставити рад, ако га једном прекине. Сваког тренутка појављала јој се на усне крвава нљувачка, у гркљану осјећаше неки топао кркљај, ноге јој се кочаху, али их оиа стресаше да се откраве, те се машина окреташе непрестанце. Но неки пут Милан и Ружица вриснули би у плач, котрљајући се по патосу и чупајући једно другом косу, али мати ни да мрдне, као да их није ни чула; нијема, хладна, изнурена окреташе машину брзо, живо, грозничаво, а Душко стајаше до ње посматрајући је ћутке, избуљеним очима, и тај његов необнчно тужни дјетињи поглед бјеше за сироту мајку прави јад. Од часа на час