SRĐ

— 199 —

шапуо би јој полако: Мамо! — као да хоће да је задржи, да јој прекине рад и оатјера да се одмори, јер га преплашило било њеио етрашно лице, блиједе усне, избуљене очи без израза. Дан се примицаше крају; сунце на заласку поздрављаше својим посљедњим зрацима ниску собицу и играше се косом шваље; а она ослабила, изнурена не дизаше главе с рада. Изгледаше као да јој се цијела животна снага скупила у руке; израђено комађе иадаше редом на патос и рада преостајаше све мање и мање. Душко, ког спопаде нека дјетиња страва, бјеше се згурио до мајке и ћуташе; Милан, пошто се сит наплакао, спаваше мирно на патосу застртом неким поцијепапим шалом; Ружа сједећи до њега прављаше неку лутку од ^крпа, понављајући сваки час испод гласа као неки одјек: -— Мамо, гладна сам. Машина се поче окретати слабије, као да се и она уморила. Пред очима шваљиним застре се дебела магла и она снусти за час главу на груди. Душко испружи врат да загледа мајци у лице, и видећи је непомичну, приђе сестри на прстима и рече јој: — Ћути, Ружо, мати спава. Али мати чу, стресе се, подигне очи и рече: — Не спавам, дијете, стрпи се, још мало, па ћете добити хљеба. И наглим покретом поче на ново окретати машину, која шкрипаше као да и она јадује. Рука се шваљина поче грчити, глава јој падаше на груди, пред очима играху јој чудповате слике, и она се опет сјети свог старог доба, сјети се своје мајке, дугих зимњих вечери, у којима би мати скупила око себе сву дјецу и причала им разне приче о добрим вилама, рђавим вилењацима, о гоњеним краљевићима и о сиротицама које су постале краљице. Ох, Боже, мили Боже, кад би иешто нека добра вила дошла u донијела чанак млијека и комад хљеба њеној гладној дјечицп, која од јутрос још ништа нијесу окусила. Зар су дакле виле тако зле, да не чују плач сироте нејачи?!