SRĐ

— 386 —

Кад се приближи калуђеру, човјек скиде капу и, са страхопоштовањем, приступи руци. — Благослови оче! — Бог те благословио, синко! — одговори калуђер, подигнувши главу. Човјек пажљиво погледа око себе и још се ближе примаче калуђеру. — Оче, дош'о сам, да се исповиједим, — рече шапатом. — Рад сам се шјутра причестит' а не бива то без исповијести... — Па хајдемо, брате, у ћелију, — одговорн калуђер мирно. И лаганим корацима упути се малој ћелијици, не осврћући се на дошљака, који је оборене главе, крупно замншљен ишао за њим. Ћелија је била мала, да се једва два човјека у њој могли разминути. Дрвена постеља и обичан, прост сандучић били бн сав намјештај, да још није било на зпду иконе светога Саве, пред којом је горјело некакво старо, зарђано кандпло. Калуђер, ушавши, погледа по соби, узе испред икоие крст и саже се до сандука, да извади епитрахиљ. — Клекни, синко! — некаквим зановједничким гласом рече дошљаку. Дошљак збаци са себе струку и — калуђер у мало не испусти крст из руке од страха. Иред њим је стајао човјек, оружан до зуба. За појасом блисгало се ново оружје, одијело просто, али ипак љепше, необичгшје, а о пасу висе сребрене фишеклије... — Ко си ти? — запита старац, дрхћући од страха. — Ја сам усташ, оче... Име ми је Петар... Да ти кажем и презиме, не треба ти, е не вјерујем, да си слунго за ме... Калуђер подиже очи и гледаше га нетренимице. — А како си смио доћ'? — запита, прибирајући се. Смио сам, па да ћу главу изгубит'... Нијесам ја своју цркву заборавио!... И, оставивши оружје на кревет, усташ клекну пред калуђера. — Колико има да си се пошљедњи пут исповједио?...