SRĐ

— 387 —

— Три године... Калуђер иодиже крст и узвиси глас. — Исповједи, синко, све што имаш на срцу... Немој мислити, к'о да говориш мени, неко к'о да говориш самоме Господу.. Имаш ли каквих гријехова на души ? Усташ обори очи, уздахнувши. — Имам, оче, — рече некако тужно. — Имам неколико ситнијих и један грдан, крупан гријех... — Кажи га! — Оче, убио сам десетак Турака, - дочека усташ, не дижући главе. — Ама то не биљежим у гријехове, е нијесу од наше вјере и није крв крштена... Ама убио сам и нашијех.. Калуђеру задрхта глас. — Колико? — Убио сам Марка Мркојева, који је свога крштенога кума, а мога јарана Милоја од'о Турцима... То је била глава за главу. — И нијеси више? — ...убио сам Јовицу Андријина, што се у једноме окршају ирепаде од Турака, па побјеже и застраши ми остале другове... У мало тада сви не ногубисмо главе... Калуђер уздахну. — Гријех је то, синко! — Има још!... — упаде усташ. — Убио сам Станка Аничипа, јер обећа узет' Мару Мргудову, па јој окаља образ и остави је. Нагоних га, да је узме, а кад не послуша, убих га! Калуђер се стресе. — Јеси ли свршио? — запита. — Нијесам, оче, — одговори усташ. — Сад имам један грдан гријех и њега ти не могу казати, е ми се чини, да ће ми се ова божија кућа оборити на главу. Калуђер спусти крст и одиже руке. — А шта може црље бит'? — запита. — Не сакривај ни то. Кад си поч'о казивати, све кажи!... Не можеш пи причести узет' што све пе кажеш, јер ко зна какав је то гријех... Усташ, ностиђен, окрену главу у страну. -— Проклећеш ме, оче, ако ти кажем, — рече. — Казаћеш, да сам најљући грешник, да нијесам ни Србин, ни ришћанин,