SRĐ

— 509 —

све промиче, како нестаје и појављује се, како ради и хита, како одсијева иеким сјајем, који му натјера очи да се склопе. Он иође као бесвијесаи, дође до ћошка једне улице и замисли се гдје ће. Некакав га стид обузе од куће, па жеља, помијешана са стидом, натјера га на стајање и он луташе погледима, чудећи се свијету како хпта. У срцу му се појављиваше жеља за кућом, та жеља, која је тако дуго годииа држала љегово срце у неком хладу, у некој топлини, у неком засјенку од свјетлости, у некој неопредјељеној милини. Он се зачуди како то све нестаде и ишчезне неосјетно. То је све дошло постепепо, само по себи, изазивано само собом, без да је о томе мислио. Банкротовао је баш онда, кад је мислио да ће утростручити своје имање. Постао практиканат. Истјериван, приман, све нагло, без да га траже, без да му објасне. Почео да проси, просто по нодражавању, из страха, из паде на нешто бол^е ; из жеље да сачува жепу од сазнања ; напио се и пијан је претукао, а није иио никада... бацилп га у хапсу, лежао годину дана, изашао из ње још старији, слабији, са потпупо разореним надама. Како и зашто?.. он пе знађаше, само појнмаше да то постоји, па се више и не ииташе, само се лудо освртаuie на све страпе, гледајући гдје ће. Лутајући тако по улицама, дође до своје куће. Он упре ноглед у врата, у која је улазио са надом и радошћу, са љубављу и жељом, али се са тим појави и страх, а са њим и стид. Како ће да се појави пред женом, коју је онако немилосгиво тукао, хоће лп имати сиаге да је пита, како је живјела за ову годину? Јер он ништа пе зпа, нико му ништа пије умио рећи о њима. И тако мислећи, страхујући, он им се нримицаше; али кад стаде пред њима и кад из њих изађе једпа стара, њему непозната жепа, п кад видје у њеним очима грозан и оштар поглед и чу глас који јој изађе пз разјапљених уста, баш онда, кад је он хтио да је пита; кад чу: — Псино матора !... он се занесе и заииха, тијело му изгуби снагу и он клону на земљу. Гледаше номућеним и пресгрављеним погледом, а кроз мисли се чисто ломљаше : »Шта ли је с њима? Гдје су? Избацили их, умрли од глади!...« али не могаде дуго да мисли, јер га ирекиде сухо и кријештеће: