SRĐ

- 510 —

— Вуци се из куће матори зликовче!... и кад видје замахнуту батину више себе, он употријеби оно мало снаге што му је остало, па сакривши поглед, лице, он се отетура, не гледајући и не мислећи ништа, до парка. Вријеме пролажаше тихо и неосјетно, али он и не мишљаше о њему. Он и не опажаше како сунце продире кроз рнјетко лишће, како га зрака по зрака удара по образима, очима, и како га све већма пече и жеже. Он не осјећаше како му зној тече, како се са образа ваљају прљаве кани његове, он не осјећаше како га пече у очима од њих; он сјеђаше погурен, наслоњен лактима на кољена, предан себи, одбачен од свих. Он се бојаше погледа људских, чињаше му се да га свак познаје; он би радије подносио ударце но ријечи, он би тако рад био, да га сад тијело боли, те да се, поред тог бола, заборави бол душе. Али га нико не погледа и не таче. У његовим мислима само хујаше оно сухо: »Псино!« »Да ли је то посљедње понижење?« —питаше се. »Зашто дође то? Зато, што сам питао за своје! Дакле сад мене осуђују а њих жале! А зашто се не потрудише да спријече све то ? Какво је то милосрђе ? Па шта су учинили с њима кад их жале? Да ли су се побринули бар за њихов опстанак, па макар ја остао »псина« и скапао као »псина«? — И њему опет оживи жеља, да чује itito за њих. Али се та жеља губљаше под страхом. Ако му опет дође онакав одговор? Али једном појављена жеља, у којој сад отпоче да се показује и нестрнљење, разби све, и он се са нанором диже. Па кад се понова појави пред вратима, негда свога стана, и кад му опет у сусрет изађе злобно, пакосно и безобразно лице оне исте, и кад се опет чу, само бјешње: — Опет си се дошуљао, псино једна!.. убицо своје жене!... Он јаукну, пред очима му бљесну нешто као муња, па му то затресе цијело тијело, а живци од тог потреса раздражени усколебаше се, са њима се крв узбурка и јурну у очи, и он ништа више не видје до њено грубо лице, које му се сад онако исто кривљаше, ругаше, као кад је на своју жену јурнуо;... те, прибравши сву снагу, скочи као бјесомучан и кидиса