SRĐ

— 620 —

Izađe sa Saturnom i zabije so u guste sjene puta od graba koji vodi k jezeru: ovalnom vodenom zrcalu opkojenu tamnim stablima i zasjenenu od bližne gore Passa Grande. Malo easaka docnije, Saturno, protegnut na rubu od obale, maliaše polako repom, uz gluho hripane a zvtieni grolioti prova|ivaliu iz daleka, usred tamnih nepomičnih voda.

ПРОБЛЕМ ПРОСТОРА. Једно од питања, која се философима v свако доба намећу, јест питање о реалности простора. Крајем осамнаестог вијека Кант је гонетао исту загонетку, поврх које су тисућа година прије наше ере синпатизовали индијски мудраци. А велико је то питање. Ради се ништа мање него о томе, да ли објективни материјални свијет у истину онако постоји, како га очима видимо и рукама тичемо ! Далеко ми је намјера, да се овдје бавим историјом овога проблема. Као најчувенијег радника на овом пољу спомињем Канта, који је својијем претраживањима у опће начео нову еноху у развитку човјечнјег мишљења. Ресултат је његове критике у овом обзиру, да су простор и вријеме само форме нашега разума, друкчије речено идеални, и да досљедно објективни свијет постоји ,само у пашој глави и нигдје друго. Од доцнијих великих систематичара, Шопенхауер је сасвим попримио ово мишљење, док се Хартман на први поглед регби од њега удаљује. Рекох на први поглед, јер ми се чини, кадствар боље промотримо, да између Шопенхауерове „фантасмагорије" и Хартманове »феноменалне реалности« разлика стојп само у јакости израза, која се опет објашњава различитијем умнијем темпераментима двају философа. Велика интуитивна снага првога зазирала је од рационализма, који у Хартмапа превлађује и чува га од претјераних израза. У осталом сличпо мишљење налазимо и код пјесиика. У Пиндара је н. пр. човјек »сан ејене«; Шекспир вели: »Ми смо као нека ствар, од