SRĐ

— 621 —

које се чине сни"; Његош кличе: »Је ли ово причина управа?« Како рехох, нијесам наумио да причам историју овога питања, или да критикујем разна мнијења. Није ли интересније да се изнесе што ново? Ново није увијек добро, али је у стварима ове врсти ријетко, те ако и не буде добро, ипак ће нешто допринијети освијетљењу старога проблема. Прелазећи на ствар констатујем прије свега емпиријски факат, да свијет састоји од двије половице, субјекта и објекта. Постављам затим као доказану истину, да се на ниједан начнн не може извести субјекат из објекта, ни овај из субјекта. Материјализам, који куша прво, чини circulus vitiosus; а ни покушаји да се из субјекта изведе објекат нијесу боље среће. Постављам даље као истину, да субјекат и објекат стоје у узајамном одношају овисности тако, да се ни објекат не да замислити без субјекта, ни овај без онога. Треба пазити да овнјем није изречена никаква каузална веза међу њима. Констатујем напокон као априорно дану истину, да је објекат вјечан и неизмјеран а субјекат изван простора. — Како рекох, субјекат и објекат стоје у узајамном одношају овисности. А сад нам емпиријски свијет иружа чудан призор: вјечни објекат овисан од пролазног субјекта! Овдје ми се логично намеће нужда, да и субјекат замислим као вјечан и неизмијеран, ако не ћу да се нађем присиљен да и објекту поречем вјечност и неизмијерност и тако дођем у сукоб с априорном исгином. Али сад сам дошао до апсурда, али до апсурда, који је ништа мање него емпиријска реалност. Сад наиме имам двије вјечне и неизмијерне супстанце, које стоје у истим одиошајкма као што на више видјесмо да стоје субјекат и објекат. Да свладам овај апсурд, не остаје ми друго него да закључим, да су те двије суистанце идентичне. т. ј. да чине једну вјечну супстанцу, која не може бити ни субјективна ни објективпа. А ако су те двије супстанце идентичне у пркос ириcj-opa, закључујем да овај ие може бити апсолутно реалан. У Дубровнику, Априла 1903. Мистагог.