SRĐ

— 690 —

снагом. »Зашто се мој поглед обара нред тим зрацима п зрацима Миланова погледа?... Шта је то!« ... Поглед му се оте на хучну ријеку и он се загледа у мутне, таласајуће се валове и гледаше их дуго, нетремице, као да га очни ногледи прикиваху за мутну воду, док се на један мах не занесе и посрну. Он се освијести, осјетивши неки терет од дугог гледања и мишљаше: »Шта је то, што у воду не могу да гледам?« И он сједе на један камен, па се загледа у траву, чупкајући је. А зелена боја, трепћући од зракова који се блистаху из јутарње росе, засузп му очи, а ок јекну, скочивши: »Шта је то што спријечава вид?«... па пође пољем оборившп главу, али се стресе опазивши ситне блистајуће кани, па је подиже на више, али је тад од сунчане свјетлости окрете v страху и тад се сукоби са мутним ријечним валима, те је онет обори, покривши очи рукама, па се затрга преко поља, да iiito ирије утече од овог нејасног израза прнроде, а вјетар, шпбајући око њега, звиждаше неку- пјесму, у којој му се чињаше израз поруге и срама, па успори кретање, трудећи се да више ништа не мисли, не гледа, не схвата; јер ништа од свега тога не појимаше, не знајући од чега све то потиче, као ни за узрок јачине Миланова погледа. Кад је дошао у канцеларију, он не погледа никог. Затвори врата и предаде се мислима. Шта да ради даље. Не може више овако да живи, а како му је ова капцеларија мила била, управо до јуче, док Милан не дође. Он је налазио неке душевне насладе у свачему што је у њој постојало. Његов јед иије потицао из срца, већ из необузданости, која никад не прелажаше границе. Он је њу тјерао донде, докле није противника побиједио, па га је онда дизао и миловао, па опет обарао и опет миловао. Сад је то све нестало. Његово најмилије уживање је пропало, и он пема снаге да га поврати, и онда на што сав живот, нашторад? Како ће он више да долази у ту канцеларију, у којој нема права да заповиједа? Како ће у кућу, у којој га исто чека? И сад ће све бити у већој мјери! Сад ће тај камени Миланов поглед да му обухвати и душу и тијело; сад ће све да збије у своје оштре ивице и да изједначи са правом, са старјешинством и положајем. Па на што ће му такав живот тада? Да одбије Милана, не може, а како ће да