SRĐ

— 689 —

оно, liito је до сад био. Једва је жена имала једном времена да га запита: — Човјече, треба за Милицу да се побринемо! А он разрогани очи, ua јој одговори: — Шта јој фали? — II љубавника сте јој нашли! — Не ругај се са својим рођеним дјететом. — Одговори му она с чријекором. Опа је већ велика дјевојка, просци долазе... Њему се лице натмури. Очи му заскиљише, па се развукоше без израза и он осјећајућп унапријед одговор, једва је унита: — А ко је вроси? ... — Милан! Он скочи као помаман и викиу: — Ко ти је то рекао? — па је докопа за руке и поче дрмусати. — Рајко. Они су нераздвојни другови. — Али не могаде даље да продужи, јер је он прекиде, узвикнувши: - Милан ! ... Рајко!... Лажеш!... Лажеш!... Сви ви лажете!... сви!... сви !... Сви сте ви договорни да меие старца изиграте!... свм !... Иднте сви без трага!... и оде у своју собу, треснувши вратима, да се сва кућа задрма, мислећи: — Ала се овај поткопао!... IV. Лутао је као махнит преко поља, не гледајући гдје стаје и гази. Одмах је изјурио из куће као бјесомучан, јер кад је легао на постељу, чињаше му се да лежи на оштрим погледима Милановим, који га бођаху. »Ах, и овдје ми заповиједа!« —• викнуо је болно. Улицама се освртао није, јер га бјеше обузео стид од помисли да и свијет зна оно што њега толико тишти; а кад се је докопао ноља и погледао у пространу пучину ријечну како се прелијива у бескрајним таласима, кад је осјетио како вјетар иовија крајеве његова капута и оиазио како се трава таласа; кад га природа својом свјежином и лакоћом дохвати са евију страна, он се сјети гдје је и зачуди се шта ће ту! Па се прво загледа у плаво, бескрајно небо, из кога продираху силни сунчеви зраци, које погледи не могаху да издрже, њему тад дође на ум Миланов поглед и упореди га са овом