SRĐ

— 688 -

се погледи срели, њему се чињаше, да се они не заустављају код његова ока, већ продужавају пут све даље и даље, допирући до мисли и срца, обухваћајућп у себи п једно и друго, а он не осјећаше снаге да кида ту везу, која га је тиштила, као да му оштар нож засијеца у месо. Па да је Милан икад показао неку врсту отпорности и иркоса, он би већ у самоме томе нашао излаза за ово стање; али ништа не бјеше од свега тога; све код њега бјеше на мјесту, све бјеше сам израз послушности, и он се само чуђаше, шта је то што у Милану почдва, па му не да да ради. Он више не могаше да гледа чиновнике онако спокојне и мирне, не могаше да трпи послужитеља са његовим глупим и спокојним изразом — у њему све ускипи од гњева — и све се стиша, кад га Милан погледа. Да хоће бар да га не погледа, да не дође, да задоцни, да не уради одмах оно што му је наређено, па би он почео већ некако оно своје старо; али овако, кад крене од куће, па му на души нагомилан давнашњи неискаљени јед и кад мисли да ће виком и праском све то од себе да отјера, гледајући нреплашена чиновничка лица, како збуњено гледају у њега... све то нестане, чим дође до канцелариских врата, или управо кад уђе, јер га до њих прати старо расположење, које се прво почиње са послужитељем да задовољава, гурнувши га у прса, што није умио да му се уклони с врата, кад му их је отворио, пустивши једно сухо »Сиктер!« и таман му спремне мисли, воља, снага, а њему све то прикује Миланов поглед и он збуњен долази до стола, никог не гледа, ником ништа не заповиједа. И он сваког дана налази по нешто ново у том погледу. Чини му се да чита отворено пркошење: »Свршио оам школу — ти нијеси ! Сретан сам — ти нијеси! Богат си — ја нијесам, али ти имаш кћер, која ме воли! па ће тај новац, који си текао бити мој! * — И њему дође да се помами. То је све иреко његове воље, а прикива га за једно ћутање, које се у канцеларији ирикрива у нервозном раду, са цијепањем хартије и кршењем иера; а код куће у спавању. А они у кући имају с њим толико разговора. Потребе све веће, јер је дјевојка за удају, а он само ћути и гледа их с пакосним једом, мислећи, да није он више у њиховим очима