SRĐ

— 1050 —

III. Попова и Лука. Лука (удази, узнемирено): Госпођо, тамо неко гшта за Вас... Хоће да види... Попова: А је си ли казао, да ја, од дана смрти мужевљеве, никога не примам? Лука: Казао сам, но он не he да слуша. Каже, да је врло важан посао. Попова: Ја не при-мам! Лука: Ја сам му говорио, но... бијесан некакав... грди и право у собу јури... ето га већ у ручаоници. Попова (срдито) :.Добро, замоли... Какви насртљивци! (Лука одлази). Поиова: Како су несносни ти људи! Шта хоће оии од мене? Зашто ми нарушавају мир? (Уздише). Не, бадава, мора се ићи у манастир... (Замишљено). Да, у манастир. IV. ,, Попова, Лука, Смирнов. Омирнов (улазећи Луци): Дедаче и сувише волиш разговарати ... Магарче! (Опази Иопову, достојанствено). Госпођо, част имам представити се: артиљеријски поручмик у оставци Григориј Стјепановић Смирнов. Припуђеп сам узнемирити Вас због врло важна носла. Попова (не пружајући руке) : Шта желите? Смирнов: Ваш покојни муж, с којим сам имао част познавати се, остао ми је дужан на двије мјенице хиљаду и двјеста рубаља. И како сјутра морам плаћати интерес земаљској банци, то би вас молио, госпођо, да ми данас платите. Попова: Хиљаду и двјеста! А зашто Вам је мој муж остао дужан? Смирнов: Куповао је у мене зоб. Попова (уздишући Луци): Чујеш Лука, не заборави рећи, да Тобију даду сувише осмицу зоби. (Лука одлази. Смирнову). Ако вам је Николај Михајловић остао дужан, то, само се по себи разумије, ја ћу нлатити; uo, опростите, у мене данас нема новаца. Прексјутра ће се вратити из вароши мој надзорник