SRĐ

— 1051 —

добара и ја ћу му заповједити, да Вам плати колико треба, а дотле Вам не могу жељи удовољити. Поред тога, данас се навршује равних седам мјесеци, откако ми је муж умро, — тако ми је слабо расположење, да се никако не могу занимати новчаним пословима. Смирнов: А у мене је опет тако расположење, да, ако сјутра не платим интерес, то ћу бити принуђен излетјети кроз димњак с ногама у вис. У мене ће пописати имање. Попова: Прексјутра ћете добити своје новце. Смирнов: Не требају мени паре нрексјутра, него данас. Попова: Опростите, ја Вам данас не могу платити. Смирнов: А ја не могу чекати до прексјутра. Попова: Шта ћу, кад у мене сад нема? Смирнов: Дакле, не можете платити? Попова: Не могу. Смирнов: Хм. То Вам је посљедња ријеч? Попова: Да, посљедња. Смирнов: Посљедња? Баш? Попова: Баш? Смирнов: Најпонизније захваљујем. Тако ћемо и записати. (Слеже раменима). А још се хоће да будем хладнокрван! Сад ме на путу срете акцизни и пита: »Зашто се Ви све срдите, Грмгорије Стјепановићу?« А молим Вас, како да се не срдим? Новци су ми до смрти нужни! Изишао сам јуче у јутро чим се свануло, обишао сам све своје дужнике и барем да ми је један од њих платио свој дуг! Измучих се као псето, иоћивах враг зна гдје, — у чифутској крчми код ракијске бачве... Најнослије долазим амо, 70 врста далеко од куће, надам се добити, а ту ме угошћавају расположењем. Како се не ћу срдити? Попова: Ја сам, чини ми се, јасно казала: надзорник ће се врнути из града и тада ћете добити. Смирнов: Ја нијесам дошао надзорнику, него Вама. Кога ђавола, опростите за израз, треба мени Ваш надзорник?... Попова: Опростите, милостиви господине, али ја нијесам навикла на тако чудне изразе, у такоме тону. Ја Вас више не слушам. (Брзо оде).