SRĐ

- 959 —

Лолардизам се ширио нагло по Инглеској и пољуљао је официјалну цркву из основа, али у нашу зидаћу не спада да овдје причамо о том. Виклиф је огромне заслуге стекао пријеводом св. писма на народни језик. Прије њега у Инглеској не бијаше тако рећи ни помисли, да се свето писмо пружи народу у пријеводу. У опће, у средњем вијеку духовништво држаше библију као неку врсту монопола; по својој вољи оно тумачаше библијске истине, а лајици мораху све за готово примати што им слуге цркве пружаху. Пазило се оштро да библија не дође у профане лајикове руке. Виклиф је и тим много натрунио високом инглеском духовништву и папама, што је дошао и на ту »безбожну« мисао, да св. писмо у пријеводу учини приступачним маси народној. Тим својим чином Виклиф је свима жеднима истине пружио могућност, да на самом врелу гасе своју жеђ за истином. Што се то није свиђало достојанственицима црквеним сасвим је разумљиво, кад узмемо на ум њихов живот, који се ни у колико не слагаше са законом божијим. И виши и нижи пастири у римској цркви лијепо су знали да су забасали, па су добро пазили да стадо то непримјети; јер би их оставило. Чим се народу пружи св. писмо, одмах народ почиње познавати застрањење својих духовних учитеља, с мање повјерења прима њихове савјете, а с већом смјелошћу проматра њихова дјела и живот. Какве заслуге стече Петар Валденсер код Француза остваривши пријевод библије на њихов језик, ништа мање заслуге нијесу ни Џона Виклифа што је библију превео на инглески језик. (НаставиЛе се).

непреотано се мољаху, нарочито код болесничких и мртвачких одара. Због тога ваља да лоларди и изгледаху католичким Инглезима смијешни, па с тога турише то име и на ВиклиФовце, управо као какву поругу.