SRĐ

- 13 —

Ајиша. Па он. Најливши момак наш, што најливше пива. Алмаза. — сбрзо) Је ли Али-бег? Ајиша. — Он. Ах, да он запива наше старинске писме, па да умрете од некаква рахатлука. Алмаза. — (Оборп главу и као да само себп говори). Он што пива . Ајиша. — Липо и прије и сада. Он никада остарит' не ће. Прије осам година, док сам била дивојка, па док ми је он долазио . .. (опет одмахне руком). Ех! . . . Алмаза, — (Притрчп и обгрлп је)- Причај, причај ми о томе! Је ли још што билб, још? Ајиша. — Откако ме уфатио у слшшмишу, долазио ми често пред башчу, па куц'о уз тамбуру. Натппвали смо се ... А у њега аваз ... аман... иа се разлива, извпја се у висину к'о ашарија и растапа се, дршће. умире ... Алмаза. — Па и сада је тако! Ајиша. — И сада, и сада! Он се ни мало проминио није. И лип је к'о прије и липо пива к'о прије! Стотину сам ноћи не проспавала рад' њега. Алмаза. — Рад' њега? Ајиша. — А која дивојка није умирала за њим? Кад би он пролазио сокаком, трчале смо све к'о мухе без глава, само да га видимо. Шерифа. — Ја сам рад' њега и ћело разбила. Потрћала да га видим, па ударила главом о демире и разбила ћело. Ђулса. — А мене је бабо три пута за плетеницу уводио у кућу, кад сам га вирила из башче, кроз плот. Алмаза. — А он? Је ли севдис'о коју? Ајиша. — Он је хајинин један и каурин. Он је долазио свакој. Ми мислпле, да само на једна врата уђе, а он се врз'о свукуда. Једне године двадесет цура уздисале су за њим, па се поинадиле и побиле, ударајући се најприје смоквама, а потље каменицама. Било ту и изгребаних и крвавих и одрпаних за причу! Дјевојке. — Ах! Шерифа. — Меии је био рек'о и да ће ме узет', па слаг'о... Све што зазине, он слаже. Његова рнч паре не ваља. Алмаза. — (Као за се). Не ће он слагат'...