SRĐ

— 14 -

Ајиша. — Ти еи дите, па га не знаш. Ето, толико година мота ее за дивојкама, а никад да се ожени. А да не лаже, оженио би се барем једном. Шерифа. — Ја се ћудим, што му млоге још и сад вирују. Ђулса. — Не вирује ни једна. Шерифа. — Вирују. И сада сваког петка иђе по башћама и сокацима, па пива н куца уз тамбуру. И сада многе дивојке трће за њим. Алмаза. — Ах, лип је ! Шерифа. — Оно је празна липота! Његов је земан прош'о и више се не врати. Још се држи, још је кухветли, ама нема више оне ватре, нема оног огња у оћима. Алмаза. — Очи су му фине! Шерифа. — Нема ни срца, истопило му се. Ништа он сада нема, осим аваза. Ђулса. — Да сам ја дивојка, никад га више погледала не би'! Шерифа. — Сад не би' ни ја. Ђулса. — Оставила би' га пред вратима, нек пива сам себи. Алмаза. — А зар би могла? Ђулса. — Што не би' могла? И бумбул кад ми додије, ја зачепим уши, па га не слушам. Ајиша. — Оно је џенабет један!... Он носи сихире са собом, па свакога сихири. Најбоље од њега бижати сто конака, нек само није близу. (Из даљега зачује се укујисање шујезиново и губи се, расхапа, изнад башта). Ајиша. — Fx, акшам! Шерифа. — (Скочи). А ми још ни авдеса не узеле! Ђулса. — (Купи вереџе); Брже у кућу, да отклањамо дову, па да се разилазимо! (Све хануме, кроз мали, нахерени капиџик, што се накривио у дну башче, у крају, с десне стране, улазе у кућу, од које се види само старински Кошак). Алмаза. — (Окрене се другарицама и плесне рукама). Сад нема њих, сад смо саме! Хоћемо ли заиграти? Дудија. — (Мало постарија од ње, замишљена; до сада је непрестано ћутала). Ти играј, кад хоћеш!