SRĐ

Алмаза. — Шта? Дудија. — Да си некога севдисала. Алмаза. — (Окреће се од ње и хрза се). Нисам, нисам . .. Дудија. — (Јаче). Јеси! Алмаза. — (Застиђена, извија се). Нисам. Дудија. — Познајем ти по очима и по образима. Немој хми лагати! Алмаза. — Ах! (Зарије јој главу у њедра и чврсто је обгрпи). Дудија. — (Пријекорно). И да ми то прије не кажеш? Алмаза. — Ах! (Не диже јој главе са прсију и једнако је грли). Дудија. — А који је то? Алмаза. — (Отргне се и брани се рукама, као да је неко напада). Немој... Остави ме ... Не ћу ти све казати ... Дудија. — Зар мени? Алмаза. — Ни теби, ни другоме. Дудија. — (Љутиго). Па хајде од мене! Махнита сам и што те питам. Вазда си ми и била лукава. Алмаза. — (Гледа је зачуђено). Ја? Дудија. — Кријеш од мене, к'о да се то не ће знат' јали прије, јали пошље. Алмаза. — (Стидљиво). Шта ћу ти казати?... Рркићеш ме . . . А сви о њему ружно говоре. Дудија. — (Брзо). 0 коме? Алмаза. — Чула си. Мало прије су говорили. Дудија. — За Али-бега? Алмаза. — (Пане по ћилиму и сакрије лице рукама). Ја. Дудија. — (Приступи јој). И он ти зар одраж'о? Њега зар бегенисала ? Алмаза. — (Шапће.). Њега. Дудија. — (Стисне је јаче за руку). А знаш ли ти њега добро? Алмаза. — Знам, знам. И макар га још више ружиле^ он је мени драг. (Опет обгрли Дудију, наслони јој главу на прси и заплаче). Драг ми је, драг, драг. Дудија. — (Милујући је по коси). Па престани; што плачеш? (Благо). Престани више! (Ухватп је за главу и гледа јој право у очи). А ди сте се први пут видили? Како си га познала? Алмаза. — (Постиђено). Ех... како је то било?... Не знам . . . Ни сама не знам.