SRĐ

— 17 —

Дудија. — Зар ћеш опет лагати? (Јаче). Ко ти га је први каз'о? Алмаза. — Нико. Ама свак је говорио о њему. Свак је прич'о како је лип и како липо пива и свак га је ружио. А мене, ето, почело нешто копати у срцу, па би' да га видим. Што они више руже, ја би' све више да га видим. Дудија. — Па? Алмаза. — Па сам трчала сваки час ен' онамо (показује ла лијеву страну, иза потока и врбова шибља), онамо крај плота, да га видим, како пролази поред башча. Дудија. — И видила си га? Алмаза. Видила. Једнога петка вирим }а иза плота, а из даљега чујем како неко гшва: тамбурице моја дангубице. Ах, аман аваза! Звони, звони, па некако жалостиво, дертли, па да ти се сузе сврте v очима. Мене стиште нешто овди. .. (показује руком под грло), па ми дах стаде. Одмах сам познала, да је оњ Дудија. — И nponi'o је поред тебе? Алмаза. — Ја. Ја се подигла на прсте, само да га боље видим. И видила сам га! Лип, лип момак к'о дан били! Било му лице к'о у дивојке, црне обрве к'о пијавице узвиле му се изнад очију, а очи... (склопи руке, жалосно), очи к'о од угљена, пуне ватре и горе к'о жеравица. Дудија. — Па шта си радила? Алмаза. — (Стидљиво). Шта сам радила? Смела се, па нисам знала ни да се сакријем, ни да бижим. Дудија. — (Живо). И он те видио? Алмаза. — Видио ме. Угледа ме, па стаде. »Аман, липе дивојке!« рече. »Ј1ипа си, к'о да си у кафезу расла!« Дудија. — А ти? Алмаза. — Ја? Ја се постидила, па се сакрила под плот, а срце поче да бије. Дурија. — И он npoin'o диље? Алмаза. — Није. Стаде и поче ме звати. »Изиђи, да те опет видим« рече. »Твоје је лишце к'о сниг на гори, грло ти је од филдиша, а коса ти од гавранових крила. Стани, да те оиет видим и да ми срцу мало лахне, јер си упалила ватру на њему. Погледај ме, ббна, јер ти је поглед сладак, слађи од сваке гурабије, па изличи ране, што си их сама задала.« 2