SRĐ

— 66 —

— Mogu ga poslati ja docnije, šapnu Jelena; ali Cortis nije umio naći uzroka takovom oklijevanu. Ona napisa završetak i adresu, osjećajući, gotovo oko sebe, buku morsku. Još je bilo vremena. — A da ne bude dobro? reče ona potresenim glasom. Da ne pišem? —■ Ne, ne, odgovori Oortis. Stalan sam da je izvrsno. Daj, daj. Uze pismo i preda ga poslužitelu. — Odmah, гебе. Pak nadoda obrnut put Jelene: U Senat ili u nega doma? Ona kao da ne bješe čula. — U senat ili u nega doma? ponovi Oortis. — Ulica „delle Muratte", reče ona ispod glasa, broj 54. Oovjek ode s pismom. Ab Bože, da se Cortis pokaje radi onoga svoga nasija, da zazove natrag poslužiteja, da posumna, da pogodi! Ne, ne! ništa od toga nije se moglo više dogoditi, poslužitej je silazio niza stube — Sto ti je? reče Cortis. Ona ne odgovori, jer u to uđe senator Clenezzi. Potrči mu u susret, okrenuvši leđa svome rodaku, i tako ga srdačno pričeka da se senator rastopi od mi|a. Cortis ga bješe pozvao da ga zamoli, da mu pokupi neke ltartije, što je imao kod kuće a koje je litio ponijeti sa sobom. Ali senator, koji bješe dotrčao na vrat i na nos, ne umijaše se više osloboditi od gospođe Jelene, stajaše ondje vas u posmijesima, poklonima, komplimentima. — Cuj, senatore! uskliknu Cortis nakon malo. — Evo me, evo me, odgovori mu senator. Evo me ovdje, u Vas. Oprostite, Zapovidite. Evo me. Evo me. —• Ja idem, reče Jelena. Do videna večeras, na stanici. Prije nego su Cortis i Clenezzi mogli pokušati da je zadrže, ne bješe nestalo. (Nastaviće se).