SRĐ

— 84 —

0 МОРАЛНОМ УТЈЕЦАЈУ КРИТИЧАРА. - Емил Фаге (Faguet). Ви ме питате, драги пријатељу, каква је морална улога и морални утјецај критичарев. Ја не вјерујем ни у моралну улогу ни у морални утјецај критичарев; јер — а имао сам прилику да то кажем и више пута — ја не вјерујем да критика може имати утјецаја. И ја постајем с дана на дан све више увјерен да га нема. Примјери су многобројни, а налазим их све више: да она не чини ни штете ни користи. Видио сам успјех Онеа и Делпиа. Први је био чудесан (говорим о успјеху); други је био огроман. Ни један ни други не дугују нншта критици. Критика никада није узела у уста ни једног ни другог. — То би се исто могло рећи о Монтетзну, о Жилу Морију, о Хектору Малоу, о којима критика није скоро ни зуцнула, и који су, и без ње, ишли својим путем и то невјероватном лакоћом и хитрином. Као противан случај да поменемо да француска критика, сталпо и периодично, чини ватрене хвале петорици или шесторици писаца који стоје на доброј нози са журналистиком, па ипак књиге те петорице или шесторице писаца нико не купује. Није потребно да вам помињем њихова имена, ]ер ви их и тако познајете колико и ја. Међутим та ствар има и своје наличје. Има један човјек кога париска штампа не може да трпи. То је Пјер Лоти. И не само да се о њему не говоре хвале у париским листовима, него се и говори само зато да га сатру, кад год се за то пружи згодна прилика. Поред свега тога, успјех Пјера Лотија напредује све триумфалније. Неколико примјера из позоришта. Грдан број критичара стално и ватрено и, по моме мишљењу, са много разлога, заузели су се да публика заволи драме Анрија Бека. Но све је било узалуд; ни један његов комад није могао да имадне успјеха који би мало дуже трајао. La Gotte од Меијака, толико је међутим очарала критичаре да једнодушно и врло учестано драмска критика довикује публици да је Gotte право урнек-дјело. Па и то је било узалудно; тај је комад ипак пропао. — Обратно: велик дио критичара био је веома