SRĐ

— 183 —

Bortolo ostao sjedeći i mrmlajući: „Idimo, idimo, koliko ludosti!" Ustade i gospođica Zirisela, veoma smjerno. Ustade i doktor Picuti i druga tri gospodina koji su gledali igru. Jadni Clenezzi, kratkovid, nije znao na koju će se stranu okrenuti, klanao se koliko je više mogao, dok mu je kontesa Tarkvinija nizala u žurbi litaniju predstavjana. — A barunica Jelena? reče on, gledajući naokolo. Jelena je tad ulazila u dvoranu. Bila je čula, gdje ispod nezinih prozora Cortis prolazi sa Clenezzi-jem i odmah bješe sišla. Lao položi štap od bijarda i ne govoreći namignu sinovici da se primakne bijardu. Jelena posluša u strahu. — Ne pitaš me ništa? reće on. — Cekala sam da ti progovoriš, striče. — I ta je lijepa! Tebi nije stalo ništa? Jelenamu odgovori tako ozbijnim, tako žalosnim pogledom, da joj se stric pokaja radi svoga grubijanstva i požuri se reći: — Dobro, dobro, nadam se da je sve svršilo, ali je bila ozbijna stvar. — Sve svršilo? usklikne Jelena. Kako? — B како! Procesa ne će više biti, a dugova nema više već za me. — A on? гебе ona ispod glasa. — Što on? Jelena ne imaše srca da pita što je od nezinoga muža. Lao je za stalno htio nešto reći, jer je ne zapita da se boje izjasni. Uze Jelenu za ruku i, privukavši je k sebi, šapnu: — Znaš li koliko me zapada? — Oprosti Jeleno, гебе, približujući se bojažjivo, gospođica Zirisela, koja govoraše Jeleni ti, a u tonu onoga koji se boji da sebi dopušta odveć slobode. Kontesa i onaj gospodin mole te da dođeš. — Pođi, pođi; govorićemo poslije, reče konte. Jelena oklijevaše. — Znaš li što hoće? reče ona. Gospođica nije dobro ćula. Možda malo muzike. Za stalno se sada živahno raspravjalo u prizemnoj sobi. Jelena primijeti