SRĐ

— 637 —

триста година, и изненада нам кажу, да земља није наша. Иване Васиљевићу, опростите, али ја својим ушима не вјерујем. Мени нијесу драге те ливадице. Тамо је свега пет десетина и не вриједе ни триста рубаља, али ме неправда узбуђује. Говорите шта хоћете, али ја не могу трпјети неправде. JIomob . Послушајте ме, молим вас. Сељаци дједа вашега оца, као што сам имао част већ казати, пекли су за бабу моје тетке опеке. Теткина баба, желећи да их задовољи... Наталија Стјепановна. Дјед, баба, тетка .... ништа ја ту не разумијем! Ливадице су наше, и то }е све! Ломов. Моје. Наталија Стјепановна. Наше! Макар два дана доказивали, макар обукли петнаест фракова, али су оне наше, наше, наше ... Вашега не тражим, а своје не желим губити... Како вам је драго! Ломов. Мени, Наталијо Стјенановна, ливадице не требају, али ја из принципа. Ако изволите, ја ћу вам их поклонити. Наталија Стјепановна. Ја их могу вама поклонити, јер су моје! Све је то, у најмањој мјери, чудновато, Иване Васиљевићу!До овога часа, ми смо вас држали за добра суеједа и пријатеља, у прошлој години зајмили смо вам своју вршаћу машину, те смо због тога своју шеницу морали вријећи у новембру, а ви поступате с нама као с циганима. Поклањате ми моју земљу. То је чак дрскост, ако хоћете! Ломов. По томе излази, као да сам ја узурпатор! Госпођице, ја нијесам никада туђих земаља грабио и не дозвољавам, да ме v томе ико окривљује . .. (Пије воде). Воловске ливадице су моје. Наталија Стјепановна. Нпје истина, наше! Ломов. Моје! Наталија Стјепановна. Није истина! Ја ћу вам доказати! Данас ћу послати своје косаче на те ливадице. Ломов. Шта? Наталија Стјепановна. Данас ће моји косачи бити тамо! Ломов. А ја ћу их ио шији! Наталија Стјеиановна. Не смијете!