SRĐ

— 688 -

Ломов (хвата ее за срце). Воловске ливадице су моје! Разумијете ли? Моје! Наталија Стјепановна. Не вичите, молим вас! Можете викати и стењати од злобе код своје куће, а овдје, молим, да се држите у границама. Ломов. Ах, да немам, госпођице, овога страшнога лупања и да ми жиле у сљепочницама не туку, друкчије би проговорио с вама. (Виче). Воловске ливадице су моје! Наталија Сјепановна. Наше! Ломов. Моје! Наталија Стјепановна. Наше! Ломов. Моје! IV. Исти и Чубуков. Чубуков. Шта је то? Зашто вичете? Наталија Стјепановна. Папа, објасни, молим те, томе господину, чије су Воловске ливадице: наше или његове? Чубуков (њему). Пиленце, ливадице су наше! Ломов. Али, молим вас, Стјепане Стјепановиђу, откуда су ваше? Будите разуман човјек! Баба моје тетке дала је ливадице, на неодређено вријеме, бесплатно сељацима вашега дједа. Сељаци су се користили земљом четрдесет година и навикли су на њу као на своју... Чубуков. Дозволите, драгоцјени мој. .. Ви заборављате, да управо сељаци нијесу плаћали вашој баби и томе слично за то, што се око ливадица тада препирало и тако даље... А сада свако псето знаде то, да су оне наше. Ви, изгледа, нијесте видјели плана? Ломов. А ја ћу вама доказати, да су моје. Чибуков. Не ћете доказати, драги мој... Ломов. Не, доказаћу! Чубуков. Мамице, зашто вичете тако? Виком управо ништа не ћете доказати. Ја вашега не желим, а нијесам намјеран пуштати своје. Зашто? А ако идете на то, слатка моја, да се препирете око ливадица, то ћу их радије поклонити мужицима него вама. Тако је то.