SRĐ

— 758 -

— Да га учимо, да нас одмијени! Имамо, па да га учимо!... говораше Јаков. — А ко ће да га учи? . . . Зар ми? Имаће шта од нас да научи!... говораше Стеван више за себе. — Ми да га дамо на школе. .. — Доцкан је сад!... Шта смо ми ово радили ? ... Као да нико од нас памети није имао! Докле он што изучи, ми ћемо све потрошити!... Мука је то ! . .. Мука! ... — Шта си се ти опет толико поплашио? Као да је све изгубљено!... Толико још имамо!... Мука је то све потрошити што имамо!... Баш да видимо шта имамо, па ћемо се тад лакше разговарати ... рече Марко. — Да видимо, и ако ми се не гледа!... рече Стеван, диже се и донесе кесу с новцима. Отпоче да броји. Рука му дрхташе вадећи новце из кесе, у којој све мање остајаше за бројење. А кад је и посљедњу пару извадио, он се најежи и са страхом изговори: — Само двије хиљаде динара!... Сви се ударише руком по челу, па се погледаше с једом и оптужбом. Прво Стеван скочи на Марка: — Ти си вадио и коцкао се!... — Нијесам ја, но ти, купујући пиринач и каву ... брањаше се Марко, оптужујући Стевана. — Твоја жена потроши на моде !... јекну Јаков. — Ћути ти, матори! Све си појео у бонбонама!. .. узвикну Стеван. И настаде препирка. Свима очи као усијан огањ. Ријечи лете а не бирају се. Жене се докоиале за косе. Скачу, чупају, трескају. Стојанче пишти и трчи од једнога до другога, па стишава. Сви криве један другога, а лијепо виде да су сви криви. Стеван се први стиша и поче, викнувши: — Браћо, овоме не ће бити краја!... — И не ће! .. . узвикну Марко гњевно. — Али мора!... додаде Стеван оштро. Мора, ради нас и ради овога дјетета. Ми смо сви памет изгубили, па с њом и новац. Но, сад је о томе доцкан мислити: добро је те смо се и сад сјетили, бар што да поправимо. И једини начин за поправку је овај: