SRĐ

— 808 —

ЗН АК. — Из Нпчеовог „Заратустре". Пошто ноћ прође, скочи Заратустра с ложнице, опаса се, па изађе из своје пећине, усјао и јак као сунце које се иза мрачних брегова помаља. „0 велика звијездо, кликну он, дубоко око среће, шта би била сва срећа твоја, да немаш оне којима свијетлиш! „И кад би они остали у појатама својим, док ти већ будан долазиш, дариваш и дијелиш: како би се на то гњевио поносни стид твој! Хај! још спавају ти виши људи, док сам ја већ будан: то нијесу моји прави другови! Не чекам ја њих у мојим бреговима. Ја хоћу к моме дјелу, ка дану моме: ал'они не разумију знаке мога јутра, њих не буди ход мој. „Они још спавају у мојој пећини, и сан се њихов још опија мојим чаробним пјесмама. Ал' ухо, које на ме пази, ухо које слуша, немају они." То је рекао Заратустра своме срцу, кад сунце грану: питајући погледа у вис, јер бјеше чуо више себе оштри поклич свога орла. „Хај! повика он у вис, тако ми се допада, то приличи мени. Животиње су моје будне, јер сам ја будан. „Орао ми је будан, па слави сунце као и ја. Орловским канџама маша се за нову свјетлост. Ви сте моје праве животиње; ја вас љубим. Ал' још ми нема правих људи!" То рече Заратустра. Кад изненада осјети гдје безбројне тице круже и облијећу око њега, — а лепршање толиких крила и врвљење око његове главе било је тако велико, да је морао очи склонити. И заиста као да је неки облак над њим пао, облак стријела, који се над новим душманом осуо. Но гле, ово бјеше облак љубави и то над једним новим пријатељем. „Шта је то са мном?" мишљаше Заратустра у своме зачућеном срцу, и спусти се лагано на један велики камен пред пећином. Али, док је он махао рукама око себе, бранећи се од њежних птица, гле, њему се деси још њешто чудније: непримјетно завуче прсте у неку густу топлу гриву, и истога часа заори се пред њим дуга блага рика лавовска.