SRĐ

— 1112 —

Кад јој је мати чула за то — дошавши подоцкан кући од неке госпоће, којој је прала хаљине — почела је плакати, као да јој је ко умро. Слушала је још давно од некијех жена, да они само болесну дјевојку одмах отпусте. Дјеца, подбухла и одрпана, нададоше још више дреку, те је цијела породица дуго плакала. Други дан по отпуштењу легла је Лена у постељу и већ мјесец дана лежи с вјечитом надом свију сушичавих, да ће оздравити. Лијечник јој није долазио, јер нијесу имали новаца да плате. Лежећи тако често се гушила у сузама, сакривена под јорганом, кад би помислила на патњу, ако јој се болест одуљи. Дјеца су трчкарала око ње и непрестано искала хљеба, jep је мати ради штедње хљеб заклапала, те би јој то више задавало боли. — Док само устанем — мислила је она — радићу, увијек ћу радит; само да дјеца не гладују. И тако би често кројила планове о будућем животу. Није хтјела, управо бојала се и да помисли, да анћео смрти већ стоји над њом и спрема нову, још већу биједу тој од свега свијета остављеној сиротињи. — За што да живим? — стави наједном питање, гласно, упријевши поглед у зачаћелу таваницу. То јој питање и нехотице изаће, али га она шчепа својим мислима, и сузе, тај вјечити пратилац свију биједних, бијаху свједок њене тешке душевне борбе . . . * Послије недјељу дана, на новом градском гробљу, у пошљедњем реду, који је био бесплатан, бијаше у једном мочварном кутићу издигнута свјежа хумка с ниским дрвеним крстом, на коме бијаху од кише већ одлијепљена слова: Лена Петровић. На крсту бијаше свјеж умјетни вијенац, посмртни дар Лениних другарица, радница у духанској фабрици. Код крста стајаше сијед, изнемогао човјек, кому се на лицу могло видјети, да му ту, под тим дрвеним крстићем, лежи пошљедња узданица његова. Није плакао, него је убезекнуто, готово блесасто посматрао свјежу иловачу над гробом. Од тада се породица Петровића хранила кукурузним хљебом, пошто је на пшенични утрошена уштеда покојне Лене. Сарајево, 2/Х. 1904.