SRĐ

— 846 —

Сваки ћошак, сваки корак подсјећаше ме на какову успомену из дјетинства! Таман ја на сред града, а народа измиљело, на чопоре бијели свијет из цркве, и то на онај исти истовјетни час, као о трагу двадесет и више година, што се шћаше недјелом и празником у цркви служба свршавати. Што би длан о длан ударио препознадох стотину душа; ал' каква и те каква промјена! На први мах не вјеровах сам себи, изгледаше ми немогуће, да се у мало година може онако да измијени онолико силно људство. Оне, те оставих црне косе, наћох просиједе а просиједи побијелили ка' овце. Онај ослијепио, овај оглувио, онога издале ноге, овога узма узела. Сретао сам судругова још из основне школе, који онда бијаху шака јада, а сада од пуста сала једва ногом крачу; дјевојчице, које њекада ћесом о руци, живе као кремен, у школу хитаху, сада гледам жене удате са кућом дјеце око себе; а домаћице опет њеке, о чијој се љепоти причало, порушене до зла бога, да их једва можеш да познаш; пак дјецу, коју сам у повитку оставио, налазим као одрасле младиће и дјевојке, да их је милина погледати; па гробова неопојанијех, од којијех мишљах, да ни пепела више нема; па читаво јато непознатијех лица; па ово па оно, еле ко 6и ти све по тенану исказао ко је, ко ли није мимо ме прошао, док не остадох сам самцат ту. Пошто дакле свак проће и отиде својијем путем, стадох се и ја мотати од улице до улице, док ме у потоње пут не нанесе у ону улицу, да видим ону кућу. Сав ми се живот устресе, срце ми силно залепета, а пред очи ми се сави као мрака, него даде Бог, све то не потраја дуго . . . Освртох се на свачију кућу његдашњијех мојијех комшија, у свакога врата затворена или притворена. Доћох и пред пришкинута врата оне куће и завирих у авлију — нигдје живе душе! . . Бојао сам се испрвице уљести, али се опет нијесам убојао као каква слаба женска страна, него зажех очима а стискох срце, те ућох. Учиње ми се, божју ти вјеру задајем, као да ми свака ствар излази на сусрет: и прозор очине ми собе, и степенице, куда сам се хиљаду хиљада пута верао горје и доље, и одрина, и стабла, и градине, и сваки камичак. Не могах тад више — шта би крио? — срце ми превре од жалости, те се заџенух од плача као мало дијете. Обазрех се затим уз прозоре — нигдје никога, а снијег све једнако непрестано мете Ал' шта рекох нигдје и никога! та колико и колико