SRĐ

. 348

варих, јер ми и ту сваки педаљ земље буђаше небројено милијех и немилијех успомена, које бијаху све скупа тешки удар за ме, под којим се уцвијељено моје срце цијепаше и немило параше. Ја тада више не знадох за себе. Да ме когод опазио, одиста шћаше помислити, е сам изашао из чисте свијести, да нијесам при себи. Са хиљаду страна хиљаду ми се утвара призираше, свака ме тихим гласои зове и призивље, свака жалостиво за нешто пита; а ја се свакој одазивљем, испричавам, обричем и могуће и немогуће, клањам се на све стране, гледам побожно наоколо као да сам у каквом гробљу, а оне рпе снијега да су гробови, у којима почива ми и кућа и баштина, и храна и обрана: све моје . . . Сједох напосљетку уморан и измородављен у дно башче, гдје ме опет обујмише различите мисли. Шта смо, ками нама — промишљах ■— шта је људски живот, шта васиони свијет!. . Хеј куку леле, како сам ти остарио! . , та ближи сам већ гробу но дому! . . данас сјутра док и смрт за врат! . . Да ми је ко прорицао, док се забављах у овој башти као лудо дијете, све оно што ми се је за живота случило, шћах — колико сам онда плитак био — још помислити, да ме тобож очекује каква ненадна и ријетка срећа! . . Хеј, зла колача! Баталих кућу своју и отиснух се у свијет пун надања, каоно кад ти је машта најбујнија, страхујући само, да ли ћу дуго да поживим и да ли ће ми земља бити доста пространа, да узмогу извести куле, које онда граћах под облаке; а кад тамо, ево ти ме на повратку са по пута, након њеколико година, преуморна и сита и пресита свијета, уз циглу жељу, да ми је остале дневи свога живота провести у каквом мирном засеоку, у забити каквој, само далеко од жамора и гунгуле свјетске. Нема већ тога што би ме обратило и занијело у свијету, ни за чим ме више срце не вуче! Не гледам више попријеко ни на пријеварне људе и дволичне пријатеље, нека их Бог за то пита, а ја их посматрам без срџбе. Не презирем дакле никога, не жалим се ни на шта и ни на кога, не кривим никога, не мислим да сам у чему бољи од другога, сит сам свега и свачега .... Ко је жељан свијета, ето му га, нека га се наужива до миле воље, прослави се у њему колико му души драго, честито му и дуговјечно: ја му не завидим ни најмање!.. Оно ти не прође много времена за тијем мојијем умовањем и разложењем, кад, као по чуду њекоме, назрех иза цакла на про-