SRĐ

В Е О Г Р А Д Lukas^ćelović В Е О G R А D зору неко једном непознато лице. А ма шта ћу сада? Да се чиним невидјео — не ћу, кад су ми у стопе стали, док се није са мном брука набила, већ идем, па ћу чисто да им кажем, каква ме је витешка невоља нагнала, да се туда обијам без питања; да ако тако и кућу преобићем. Устадох, изићох из баште, узаћох уза степенице, куцнух на врата, све у очињи трен. Отвори ми домаћин, средовјечан ал' мио човјек; а за њим одмах ми приступи домаћица му, и она прикладно и мило чељаде. Казах им се ко сам, а шта шћах исприча им стотину пута боље и љепше од мене мој испрекидани глас. Одмах ме понудише, да ућем, и ја, не либећи се ни најмање, ућох као без главе .. . О блажене, никада незаборављене и миле стијене моје сиромашке куће! То све бијаше друкчије, осим зидова све се измијенило; ал' ипак од прве познадох сваки окрајчић, и све ми се чињаше, да је још на биљези као у дјетинству ми. Са свакога краја све ме дочека раширенијех рука, свак ме зове иза гласа: Вилиме . . . Вилиме . . . Вилиме . . . овдје је . . . он је то . . . повратио се . . . без сумње . . . мали је то Вилим ... А мајка? ... а браћа ? . .. сестре ? . . . гдје су ? . . . гдје си нам био ? . . . шта си нам радио ? . . . Колико ми се још и колико црноме другу, ту ствари, гласова, чељади призирало: али све за све, није хвајде, отац ми, тај мој без мита и ваздашњи пријатељ, јер ме он, мимо друге, занајвише бијаше уволио. Сусреташе ме на свака врата и чујах му свућ и на свакоме мјесту ход. На душу би присегао, да га видим за његовим столом, гдје сједи и поправља ми школски задатак, тако опет подбочио се, па ми чита пјесме из Вондела; онамо загледао се у слику једну, коју сам још као дијете насликао, и која му бијаше милија но икакво благо овога свијета; јер често вељаше, како он по њој предвића, да ћу временом постати не с реда умјетник. И док сам ја тако прелијетао у памети свако његово дјело, ријеч, савјет и шалу, његова ми се слика све то живља причињаше, тако да сам њеколико пута — ако ћеш ми се и ругати — протрнуо и ударио натраг; јер ми се учиње као да није причина, него он — Бог да га прости! — сам главом. Доћох и до собе, у којој ми мајка удари у лелекање и паде у несвијест, кад јој наш кутњи љекар, излазећи из очине собе, сузнијем очима рече: Моја госпоћо, што би вам већ крио, он је своју чашу испио: не питајте више за њ! Вићох и сам себе у постељи бона 23