SRĐ

— 852

да сам мало по мало присвојио и његов начин живљења, и ход му, и кретање, и глас исти, тако да више пута у заносу њекоме мислим, да сам ја он главом, помлађен двадесет и више година; а као ја се претворио у малога мога Вилима; па опет видим трећега Вилима, који ће настати након мога, па четвртог и тако све напријед читави низ њих, те се радујем и веселим, гдје сам на њеки начин вјековит, бесмртан. Често и пречесто — чуј да знам и ову! — промишљам и на смрт; али не мислим са страхом и ужасом, као кад бијах млад, но хиљаду пута као човјек, који је радио од зоре до мрака, па једва чека да легне; јер зна да ће уморан заспати као заклан. То толико би рад, да умрем с прољећа, у најзадњој соби моје куће, отворених прозора са стране башче; а около мене да су ми дјеца и Лиза моја, па да сам при чистој свијести, да како, све док је дух у мени, како би могао свакога разпознати, зовнути по имену, загрлитити једно по једно и свијема скупа јаснијим гласом рећи: Дјецо моја, кад вам се не би по чем милио већ живот, кад бисте се осјећали сити и пресити свијета, не изгубите се дуго, него обновите тада порушени храм, предузмите нови пут, кућу кућите; јер од тућега туга бије. Томо Крстов Ilonouut..

ЗгМ"