SRĐ

— В51 —

Ја сам, по души, и прије тога више пута помишљао на женидбу, али никада озбиљније, што сада, кад ме ето свака ствар у очиној кући нукаше на то, кад ми то мој мртви отац налагаше врх чистијех разлога. И ја се, као по њекоме дивноме чуду, у очињи трен промијених, преобразих. Дође ми ново срце, ум ме одмах поведе на давнашњу моју прву и потоњу љубав и у необичном заносу зовнух је три пута изасебице: Лиза, Лиза, Лиза! као да ме тобож чује дух очин и обесели се, што га од прве послушах и примих мудри савјет његов . .. Праштајући се са кућним домаћином и са домаћицом му са свим ведар и весео, учини ми се као да ме све около поздрављаше: Пошао с Богом, Вилиме, ... да ти је добра срећа . . . Он је то.. . мали Вилим . . . да, он . . . иде да обнови порушени храм . . . да се окући ... да не затвори онаки оџак , . . да се не назове угасником ... А кад бијах у дно авлије и потоњом се освртох кући а измећу густог снијега, на прозору једном, опет ми се призре очина слика, гдје ме преко сваке мјере весео објема рукама благосивље .... И што рекох, Бог и душа, не порекох; него, чим сам се повратио кући својој, запросио сам Лизу, сакупио одабрану киту сватова, вјенчао се по закону и дома довео, те тако: ако је дуг, одужио сам се; ако је ред, одредио сам на велику своју срећу и утјеху. Од оно доба протекло је опет њеколико годиница, човјек сам већ у годинама, глава ми је сва бијела као у овце; ама ни бриге мени за то, по што сам у добри час обновио порушени храм, испунио очин аманет. Живим у Девентеру, у лијепој једној кући са пространом авлијом и башчом около ње и са великом одрином пред кутњим вратима. Излазећи из писарнице, видим малога мога Вилима, гдје се креће са гомилом својијех саученика тамо и амо по авлији. Стару слушкињу, гдје кашљуцајући узлази уза степенице кошарицом у руци; учитеља му латинског језика, гдје улази, завиркивајући десно и лијево; сестру му, гдје цвијеће залијева; чујем мајку му, моју врсну Лизу, гдје га иза гласа зове, да не стоји на сунцу, да се уклони са розопечине; старијег му брата, гдје на глас чита; птице, гдје пјевају и цвркућу у кавезима; видим мачка, гдје се вере по одрини; врата и прозоре, гдје се отварају и затварају; све је живо и весело, све се креће и подсијећа ме на очину кућу у Калмерту. Па осим свега тога видим дивно,